Glad

On je došao sa posla smrvljen i unižen, uvređen tankom kovertom koja mu viri iz džepa jakne. Dan kao stotine drugih. Ne interesujući se za vesti startovao je svoj računar smešten u uglu sobe koji je jedini bio bez prašine, na stolu usijanom od pokreta ruku i laktova. Po sobi je bilo đubreta koje kao da je bacao na sebe. Za tren je bio na internetu.

Užurbano je listao fejvorite, koji su, svi do jednog u sebi sadržavali onu kratku reč – seks. Prolazio je preko raznih sajtova, zadržavao se na nekim fotografijama, ulazio u gomilu chatova. Pepeljara je bila vršno puna a stubovi dima prestali su da se kreću pošto su popunili sav prostor u sobi. Sve vreme vrzmala mu se po glavi misao koju je pokupio negde u prolazu, u kafani ili autobusu: “Hedonizam je poslednji stadijum pesimizma.

” Pre nekog vremena raskinuo je poslednju vezu. Nije bio neuspešan, daleko od toga. Samo ga je neki nemir proganjao. Bezuspešno je tražio Mariju.

Marija iz San Dijega “virtuelna vila”, fatalna crtica u chatu na čiju bi pojavu zadrhtao. Već tri meseca on sa njom priča. Neće da ga pusti na svoju listu ICQ prijatelja, nego mu poručuje da je traži po chatovima. Ali kada uspe da je pronađe, dopušta mu da joj radi sve što mu padne na pamet – na sred sobe, među svim tim svetom.

Njegovo ime “MadWolf” već je poznato na Net-u. Mnoge mu se devojke javljaju. A on je ogorčen količinom cybersexa koju mu svakodnevno nude. Ponekad pomisli da mu se žene gade.

Najzad, ne verujući, nalazi Mariju na jednom sex chatu. – Marija, ti si? – Da. – Danas si rano ustala? – Probudila me je neka toplina u stomaku, mislim da sam puna želje. Hoćeš li da mi pomogneš? – Hoću Marija, ali reci mi već jednom svoj ICQ broj, molim te! Gledam tvoju sliku dok chatujemo i moram ponovo da te pozovem da dođeš.

Hoćeš li? – Ne znam, možda, hajde nasloni se da ti sednem u krilo. Osećaš li moje dlanove na licu? Osećaš li kako se moji kukovi kreću bez moga znanja, pa i protiv mojih pokušaja da ih obuzdam? Osećaš li tu toplotu? Mislim da sam te pronašla i da klizim po njemu. Šta želiš da ti uradim? Naravno, ceo chat staje, ostaje samo prostor za njih dvoje. – Marija, samo me zagrli i stegni, da osetim tvoje grudi na svojima, i reci da me voliš.

– Ali Wolf, zar ćemo o ljubavi, zar ne osećaš glad iz mene, zar nisi lud samo za tim? Nemoj da me razočaraš! Ah, kako je pogrešio, dopustio je sebi da pokaže slabost! Kako sada ponovo da bude jak? Iz bunila ga je prenula Seli tražeći novi prajvat: – Wolf, ti si iz YU, zar ne? Evo, sada slušam vesti, bacaju bombe na vas! Čoveče, plašim se za tebe! – Ne sekiraj se sele, oni neće bombardovati. Uostalom, ja sam apolitičan, ne delim mišljenje o politici koje ovde preovlađuje i mene se sve to uopšte ne dotiče. Pusti me da se volim sa Marijom. Kao Džim Morison, Dženis Džoplin, Džejms Din, kao hiljade nesrećnih rokera koji su svoju nemilu sudbinu bacili pred masu i načinili histeriju obožavanja, tako se i on bacio pred milione musavih, zadriglih, bubuljičavih, otupelih kompjuteraša, željnih uzbuđenja koja sami sebi nisu u stanju da priušte.

Postao je lako štivo za tuđi kič – užitak, plaćajući takav “uspeh” svojom krvlju. On, – MadWolf, cybermit neimenovanih radoznalaca, traje dok je ONLINE i dok ga podržavaju tuđe nekvalitetne memorije. Delom je bio svestan činjenice da bi za samo mesec dana bio potpuno zaboravljen, kao pravi privremeni internet fajl. Danas se chat punio, prisutni su pozivali svoje prijatelje i svi su posmatrali, ostavljajući ogroman prazan prostor na sredini sobe zagrejanom paru.

On je čuo detonacije ali je bio ubeđen da puca zvučni zid, kao uostalom danima u nazad. Međutim, videla se svetlost. U daljini. – Marija, izvadi ga i pokaži da ga voliš onako kako očekujem, i nemoj da vrdaš, želim da to uradiš jako.

– Da gospodaru. Ja se izvinjavam. Mmmm, osećaš li dokle mi je stigao? Ja sam sada zaista gola i diram se, a ti? Ponekad pomislim da me izbegavaš. Šta ti sada radiš – iskreno? – Cimam ga i go sam.

– “Mazohizam je poslednji stadijum hedonizma” Odakle mu ta misao u glavi? Bio je siguran da nju nije čuo spolja. Da li on to može sam da stvara misli? Vrlo čudno, možda njegov sistem nije u redu. Trebalo bi da ode do doktora. Moguće je da te rečenice nešto i znače.

Ko bi znao. I kada je možda bio na pragu odgovora, prenulo ga je zvono. Prišunjao se misleći da je to komšinica – inkasant. Ne, bili su to neki ljudi u uniformama.

Samo je poklopio špijunku, prebrojao cigarete i zabrinuo se kako će se išunjati po ovom paklu. – Pa šta da radimo, ako čovek ne želi ne možemo se tući sa njim. Idemo dalje. – čuo je glasove, a zatim i korake.

Ponovo je tišina. Osim tutnjave. Ali ona je daleko. Ako se i primakne, imaće dovoljno vremena da interveniše.

Tada se verovatno kupe dokumenta i novac. Sigurno postoji neko uputstvo. Pogledaće na internetu kasnije, posle seksa sa Marijom. Iako nije palio svetlo, stan je bio obasjan plamicima grada u plamenu.

– Marija, hodi da ti grickam bradavice. Na fotografiji vidim kako su ti male i čvrste. Da li si ih nadražila pre slikanja? I ko te je slikao? Da li te je tucao pre ili posle toga? Reci mi šta se desilo posle one epizode? – Koje? – One sa devojkom koju si napila po nagovoru svoga dečka da bi ste zajedno spavali sa njom. – Oh, to! Ništa, prošla me ljubomora.

U stvari, bilo nam je lepo. U stvari nisam je napila. – Pa da li se to u stvari dogodilo? – Da, naduvala sam je. I sebe! Bilo je jako lepo u stvari.

Oh, reci mi nešto molim te, ponovo mi ide. . . .

Molim te! – Jebi se, Marija! Jako. Evo ti ga i požderi ga. Oderi ga. Tako.

Udari o mene, zabi ga celog. Hajde! – Oh, kako se ona lepo kretala dok je on jebao. Priznaću ti: ja sam je dirala i ljubila, ona je meni lizala. Bilo je ludo.

Nestalo je struje. Monitor se ugasio. Mrak. Grad dogoreva.

On je pokušao da provetri, ali je odmah zatvorio, napolju je bilo više dima. – Ovi su popušili. Pomislio je. Ponovo zvono.

Ponovo se šunja. Komšinica. Šta hoće? – Otvori Wolfe, znam da si tu! Hitro otvara. U trenu dok komšinica ulazi, on se strese.

– Wolf!? ! Kako ona to zna? – pomisli – Da komšija, ja sam Marija! Sa naglom vrtoglavicom jedva je stigao do stolice. – Pa da, ti si zaista gola. – Da, a ti lažeš! Znam ja to, nije ni bitno. Komšinica je lepa.

– Vrlo si se povukao posle razvoda. Šta se sa tobom dešava? Ima li nade za detetovo ozdravljenje? Da li je istina da ste se samo zbog toga razišli? – Da, reci mi i izvini, je li istina ono o silovanju? – Jeste, istina je. Ništa zato, sada mogu da pričam o tome! – Mislim da i ja mogu da pričam o svom detetu. Evo skinuću se i ja, nije fer.

– Bože, što ti je stan, kao divljina, a i ti si kao divljak! Misliš li da nije kasno za priču. Izgleda da je počeo rat. Bože, ovo je fantastično kao Dino Bucati. – Mi samo treba da odlučimo da li je to naš rat i znaćemo na čemu smo.

– Ne, to nije moj rat. Ja više nisam tako mlada, jebe me taj sok silovanja i gaženje na seks. A čeznem za decom. Komšija, da li je ovo sada, među nama, prava priča? – Mislim da jeste, hodi, zagrli me, sada mi treba neko jači od mene.

– Da, tu sam. Kako je ovo sve drugačije. Kako je bolje od napumpanih biznismena. Da li znaš kako je teško biti žena u ovako siromašnom društvu? – Da li znaš kako je teško biti otac nesrećnom, bolesnom detetu? – – Obilazite li ga? – Retko.

Nema svrhe. – Oprosti. – Misliš li da ima nade? – Ne znam, zagrli me