Ivana

Prvi put sam je video na dosadnom predavanju pedagogije gde je pola sveta spavalo, a druga polovina radila nešto treće. Ušuškan u toplom amfiteatru, sve što me je interesovalo je “koliko do kraja ovog mučenja“. Sela je u red ispred mene, nekoliko sedišta dalje. Dugonoga plavuša sa zavidnim poprsjem uvučenim u tesnu bluzu, vadila je knjige iz platnene šarene torbe spremajući se za naredno predavanje. Drugar do mene, gurnu me laktom.

–  Opa, vidi ko je došao.

– Ko?

Upitah, mada sam znao na koga misli.

– Ona plavuša tamo, ona sisata.

– Šta sa njom? Poznaješ je?

– Ne lično, ali znam kakav glas je bije.

– Šta trućaš, kakav glas?

– Da je mala profi. jedna od onih skupih, ekskulivnih.

– Ma daj, nemoj da me mastiš. Verovatno je neki jadnik dobio korpu od nje, pa je pustio buvu.

– Možda, samo… nekako sam sklon da više verujem u onu drugu priču.

U tom profesor označi kraj predavanja i gomila se razbeža dok je druga lenjo ulazila da zauzme mesto. Iskoristih priliku i spretno se provukoh između i sedoh do nje. Izvadio sam beležnicu i knjigu. Pogledala me hladno i odmerila od glave do pete.

– Tvoje predavanje je završeno, sudeći po knjizi koju si izvadio. Za pet minuta počinje opšta psihologija II.

– Nema veze, napolju će kiša izgleda. Bolje da dangubim ovde.

– I baš si morao da u celom amfiteatru sedneš baš do mene?

– Da, zašto? Da ne čuvaš mesto za neku kolegnicu?

– Možda za kolegu.

– Možda, mada ne verujem. Ne liči mi da imaš nekoga.

Pogleda me začuđeno i taj pogled lagano prelazi u prezir. Demonstrativno ustade i premesti se nekoliko mesta dalje. Kakvu je zadnjicu imala, vrckavo me hipnotisala u trenu. Već sam izmaštao nekoliko poza i scena u glavi sa nas dvoje u glavnoj ulozi. Nasmejah se svemu i izađon napolje u prostrani hol dok me je drugar čekao sa gromoglasnim smejanjem zbog načina kako me je ispalila.

Često sam je viđao sledećih dana na faksu. Predavanja su nam se preplitala, ali na svako moje „ćao… zdravo… „ uzvraćala je ledenim prezrivim pogledom. Ubrzavala je korak kad god bi me videla, vrteći glavom. Posle jednog posebno smrznutog pogleda, iskoristih priliku dok  je bila sama i stadoh ispred nje, ponizno koliko god sam mogao i rekoh.

– Hej, sačekaj, molim te sačekaj tren.

Stade potpuno bezizražajna u neki položaj „o ne, šta sad hoće“.

– Izvini, ponašao sam se kao idiot, molim te izvini.

– Ok, rekao si šta si imao, mogu li da idem sada?

– Naravno ali, da li bih mogao da te ponudim kafom, možda sok, kolači… ili šta već da se izvinem kako treba?

Zastade začuđena.

– Znam da su ti se predavanja završila, a da budem iskren, na moja mi se ne ide baš.

Čekala je nekoliko sekundi, kao da traži prikladnu reakciju.

– Neću te se tek tako lako osloboditi izgleda?

– Pa sad… ne verujem, mada nije tako strašno valjda popiti kafu ili šta već sa mnom? Taman predah nakon zamornih predavanja.

Kratka pauza i sa malim skrivenim smeškom na prelepim pravilnim usnama reče.

– Ok, idemo negde, u pravu si, pije mi se kapućino.

Sletesmo u „Plato“ dok se sa zvučnika razlivao baršunasti glas Leonarda Koena i „Suzana“. Sedosmo na galeriju dok je skidala kratku jesenju jaknu puštajući svoje obline svetu na pogled.

– Kako ti je ime? Toliko se već znamo, a ni ime ti ne znam.

– Ivana, a ti si Vlada, je li tako?

– Da, jeste. Otkud znaš?

Zapitah sa nevericom.

– Kolegnica mi je rekla, slučajno te poznaje.

– Aha, raspitivala si se o meni.

– Samo u slučaju da treba da obavestim policiju da me spopadaš.

Dodirnuli smo neke lake, obične teme. Uživao sam u svakoj reči sa njom i bio ponosan da neko ovako bolesno prosečan kao ja može da je zainteresuje. Video sam kako je ostali gledaju ispod oka, bila je magnet za poglede. Smejala se mojim šalama i ono što je trebalo da bude samo „kafa na brzaka“ pretvorilo se u kafu, kolače, sok… osmehe i slučajne dodire. Na kraju je ipak došao momenat da je ispratim na taksi kod Studentskog trga. Držala me je pod ruku dok smo išli ka odredištu pod izgovorom da su joj ruke hladne, a ja sam rastao kao kvasac, nem i slep za sve ostale ljude oko mene.

– Bilo mi je prelepo. Hvala ti za divno provedeno vreme. Ipak umeš da budeš džentlmen kada se potrudiš.

– Šta radiš večeras? Možemo u grad na koncert, na večeru.

– Žao mi je, imam nešto isplanirano, možda sutra.

– Naravno, gde se čekamo?

– Ne znam, evo ti moj broj, pozovi me, dogovorićemo se.

Izdiktirala mi je telefon i sa velikim smeškom taksi je odveze negde u pravcu Slavije. Bio sam na sedmom nebu, u blagoj neverici da je sve ovo stvarnost. U svemu tome sam potpuno zaboravio na žurku kod rođaka to veče za koju sam se spremao već danima. Moj brat od tetke, ubo je neku premiju na kladionici i zgrnuo gomilu evrića, ču „gomilu“, pre će biti gomiletinu. Za svoje najbliže društvo, rešio je da napravi žurku za pamćenje.

Veče se brzo došunjalo i pojavio sam se sa ostatkom društva kod njega na Dorćolu, pored velike iznajmljene kuće koju je delio sa cimerom. Nas šest, već dobro zagrejani za sve što nas čeka, upali smo kao ‘ajduci. Gomila pića, klopa za omanji ekskluzivni hotel, pornić na gigantskom TV-u, sve idealno za momačku sedeljku.

– Nemojte da se ulešite, dezert stiže za pola sata.

– Ma jebo te dezert, nisam došao da grickam kolače.

Reče jedan od društva.

– Ko govori o kolačima nesrećo?

Svima nam je rebus tinjao u glavi na te reči, ali smo bili strpljivi i sačekali ponoć i zvono na vratima. Rođak poskoči i otvori vrata dvema visokim devojkama koje nisam razaznavao u mračnom hodniku. Uđoše u sobu i na moj užas videh Ivanu skockanu kao boginju u uzanoj ktatkoj haljini i bluzi stegnutoj do pucanja na visokim štiklama od kojih je postala još gracioznija. Svi su dali oduška sebi tada, od pića ili prizora ili oboje svejedno. Zagroktali su kao čopor prasića oblizujuči se na ono što sledi.

– Gospodo, da vam predstavim naše gošće za večeras, molim vas, ponašajte se pristojno, što znači nemoj neki od vas slepaca da se obruka, živog ću ga odrati.

U svoj toj gužvi, skrivao sam se od njenih pogleda u nekoj bezveznoj nadi da nekako šmugnem pre svega, ali u šunjanju iskoračih nespretno pred nju i pogledi nam se sretoše. Nije bilo reči, bile su nepotrebne. Samo je sklonila glavu a osmeh nestao sa lica. Za to vreme rođak je zaključao vrata i teatralno stavno ključ u džep.

– Sada nema nazad, a kao da bih vas i pustio. Gospodo…ko će prvi?

Svi se u glas složiše da bi on, kao domaćin, trebalo prvi da izabere i naravno, izabrao je nju. Uhvatio je oko struka i sočno poljubio. Sve vreme se blago otimala, gledajući me. Smače joj lako, jednom rukom tanku tkaninu i haljinu puštajući da joj grudi slobodno vise u crnom stezniku sa grudnjakom. Kao u američkim filmovima zubima joj odveza rese i osta samo u gaćicama dok su svi ostali zviždali i navijali. Jedan od ostalih, priđe drugoj, visokoj crnki sa orijaškom zadnjicom, ali malim skladnim grudima i baci je na trosed skidajući je u letu. Na trosed slete vitka devojka bez ijedne dlačice na telu koju su zabavljala dva klipana grickajući joj vrhove na brežuljcima. Smejala se glasno praveći komentare na njihove nabrekle patke. Ivana se borila sa razuzdanim rođakom, ne skidajući pogled sa mene. Sve sam joj video na licu, sve misli. Samo sam seo u ugao, bez reči i pustio da se klupko odmotava. Prišla su im dva mamlaza koji joj svaki sa svoje strane podiže noge da bi rođa mogao lakše da joj pristupi. Uvukao joj je jezik u glatku mačkicu dok je pokusavala da ga odgura. To je izgleda bio signal za njega. Ustade i navuče prezervativ uz obaveznu dozu teatralnosti i navijanja publike.

– Hajde domaćine, ima da je razvališ sa tim…

– Budi milostiv sa njom domaćine…

Skloni joj ruku kojom se skrivala i upade bez imalo obzira, stvarajući joj bolnu grimasu. Klipani joj dugačke noge spustiše njemu na ramena dok je žestoko prikucavao. Do njih, crnku su okrenuli i uzimali je odpozadi sa istim dobacivanjima i grubostima.

– Hajde bre, skidaj se, nisi valjda bolestan?

Dobaciše mi…

– Evo sad ću, samo vi radite…

Odgovorio sam u očaju stegnutog grla dok sam je posmatrao. Rođak je već završio ustupajući mesto sledećem. Postavio je odozgo  okrenutu leđima ka sebi da bi lakše mogao da je drpa za grudi. Ubadao je kao kakav pneumatski čekić sve vreme je sočno časteći epitetima.

– Ubaci joj ga u dupe, da je ja bodem u pizdu.

Dobaci jedan.

– Ne može, skloni se.

Ivana ustade…

– Hajde fufice, suviše ti je debelo plaćeno da se femkaš.

Reče joj rođak dok joj je preteći prilazio. Uhvati je za vrat i baci je na mamlaza na kojem je do malopre sedela. Držao je za ruke dok se otimala, ali sve što je uspela bilo je da je lakše uzeo. Drugi joj se prišunja sa leđa u sa dva tri brutalna pokušaja zabi se u zadnjicu dok je vrištala. Cela gomila je radila uz njene molbe da je puste. Sve se ubrzo završilo. Pustili su je iz stiska i svalili se na pod. Alkohol koji su nemilice pili, uzimao je danak. Ubrzo je cela gomila ležala po podu. Jedan je ležao kraj crnke koju su polili votkom i pili sa nje držeći je za međunožje. Ivana se sklupčala na krevetu okrenuth leđa ka meni. Mogao bih da se zakunem da je plakala. Kada se smirila, ustade i brzo se obuče. Prišao sam joj iza leđa i čvrsto zagrlio. Znala je da sam to ja, ali me ipak odgurnu i krenu napolje. Vrata su još uvek bila zaključana, ali sam ključ pronašao u rođinim farmericama bačenim na pod i otključao joj. Izjuri napolje u hladnu noć, bežeći hitrim korakom. Samo sam zrabio jaknu i izjurio za njom pokušavajući da je stignem.

– Vrati se kod prijatelja, šta tražiš sa mnom?

– Ivana…

Ništa nisam uspeo da prevalim preko usta, stajali smo kao dve avetinjske figure gledajući se bez reči. Drhtala je od hladnoće, skinuo sam jaknu i prebacio joj je preko.

– Jeste, ja sam kurva. Kurvam se da se iškolujem, da zaradim za lekove tati, da platim stan, da bih mogla da živim… Odlazi od mene, gadim ti se.

– Prestani!

Viknuo sam. Samo sam je privio uz sebe, čvrsto je držeći.

– Prestani, samo prestani.

Gledala me je začuđeno, kao onog prvog dana u amfiteatru.

– Hajde malena, ispratiću te kući.

Hodala je pokraj mene držeći me za ruku. Noć više nije bila toliko mračna i hladna.