“Bedni, nevaljali robe, dobičeš ti svoje!” Trza me za ogrlicu, svlači nimalo nežno sa kreveta vodi ruku vezanih za vrat u puzećem stavu do jarca za kažnjavanje. Odvezuje me nakratko, da bih uzjahao gredu, ponaosob vezuje mi čvrsto ruke i noge za noge jarca, takođe i struk “da ne bih slučajno pao” (koliko divne ironije). Stavlja mi štipaljkice na samozatezanje na sisice i spaja ih odmah ispod grede. Čep mi je u ustima, sve je već spremno. Uzima bič i njime gladi moje uzdrhtalo željno telo.
Uživa da me muči samom pozicijom i isčekivanjem kazne (ponekad me tako ostavi i više sati da čekam i da strepim). U ruci joj je bič palica, ali kao da to nije dovoljno, uzima gumeni devetorepi bič. Ne, opet se predomislila, ne želi da mi njime priredi zadovoljstvo. Uzima pleten bič sa 6-7 slobodnih krajeva dužine dvadesetak centimetara, na čijem su kraju vezani čvorići.
Ošinula me ovim bičem od plastike, jako. Ostao sam nem. Još jednom. Ćutim i dalje.
Zamahnula je malo jače. Lagani uzdah zadovoljstva oteo mi se sa usana. – Tako, robe moj, budi dobar, pa ćeš slušati i muziku! Koliko je predivna moja gospodarica, tj. rođena je za svoju ulogu.
Koliko tu ima u njenim rečima veličanstvenog sarkazma. Ali, ja to volim iako znam da sada nastupa onaj pravi bol. Muzika se već razlaže, a prvi jači i ciljani udarci padaju po levoj polovini guze, precizni, brzi, odsečniji. Desnu stranu mi miluje, po levoj padaju udarci.
Pokušavam da joj dam do znanja da malo napravi pauzu, pokušavam da vrištim, ali ne čuje se ništa osim glasne muzike… Trzam se nekontrolisano, ali samo gornjim delom tela, jedinim kojim mogu, a moje sisice bivaju povlačene i stiskane sa svakim trzajem; to me uzbuđuje, ali nemam vremena da osetim i zadovoljstvo. Sada “milovanja” padaju naizmenično, ne tako jako, ali kontinuirano i brzo, sitno. Najzad, posle tridesetak udaraca moja premila mi dozvoljava da se malo odmorim – ali u međuvremenu šara po meni onim bičem, kojim mi je već puno bola zadala, moram ga ljubiti, tj. maziti licem a kasnije i ljubiti.
Nastavlja da me mazi svojim ručicama u crnim kožnim dugim rukavicama po bedrima, međunožju. Polako se uzbuđujem, ona ubrzava ritam, štipka me, stiska, ima je svuda po mom telu, lepo i umetnički našaranom, obeleženom samo njenom rukom… Ipak odlučuje da ovo ne pretvori u zadovoljstvo za mene. Posle zadatih još dvadesetak udaraca preciznih i brzih, moje telo je postalo super osetljivo, probuđenih i najsitnijih čula i osećaja, kao ustreptala harfa. Ostavlja me da se odmorim, čitav minut… Za to vreme uzima onaj divni gumeni devetorepi bič i progovara: – Dobićeš još samo dvadeset! Time postiže drugačiji efekat.
Zahvalno klimam glavom, srećan što je kraj (za sada) blizu ali i strepim i nesvesno moram da brojim udarce. I ona se malo odmorila i mogla je sada da ukrasi svoje delo. Stoga sledećih desetak udaraca mi je zadala po celom telu (što nije bilo, teško imajući u vidu devet dugih pera ovog biča). Ostalo je još samo deset.
Skida mi čep sa usta i naređuje da ljubim ovaj bič i da ga ližem, a zatim i da se zahvalim za svaki sledeći udarac koji mi bude zadala, jer će se zaista potruditi da to pošteno uradi. Oh bože! Kako je volim! Volim je što je tako divno sarkastična i maštovita i nestašna (rekao bih bezobrazna i pokvarena, ali gospodarica to ne može da bude, njoj je sve dozvoljeno). I, napomenula mi je, za svaki udarac za koji se ne zahvalim dobiću dva nova. – Ooohhhh!!! Igra je počela.
Moja premila je zaista bila iskrena i svojski se potrudila. Mislio sam da ću bar nekoliko izdržati bez vriska, zaboravljajući da sam bio već potpuno pripremljen da osetim svaki dodir, a ne ova “milovanja”. Pada prvi udarac i lagani jecaj. – Hvala, gospodarice! Drugi malo jači, treći, četvrti, peti, više to nije jecaj već bolni krici i opet ona: – Hvala, gospodarice! Polako me uči da je važnije misliti na njeno zadovoljstvo nego na svoj bol.
Zamahnula je pošteno, kao i sve što radi kad miluje, voli, muči, gazi, bičuje, ljubi, siluje. Urlik zatim: – Hvala, gospodarice! Pada šesti, sedmi, osmi. Još samo dva. Uzima sada plastični bič sa metalnom žicom u sebi, ali ja to ne mogu da vidim.
Udara me njime najjače što može. Toplota se momentalno razvila i u mom grlu Tarzanov krik… Robe, sleduje ti još dva dodatna. Pošto je to bila iznenadna promena i grom od udarca, nisam stigao da se priviknem, kao ni na sledeći naravno, još dva dodatna su sledila. Poskočila je i ošinula me svom snagom.
Zaurlao sam, ali i odmah rekao: Hvala, gospodarice! Ponovilo se to još dva puta, urlajući zahvaljivao sam kroz suze… Moje telo se potpuno nekontrolisano grčilo i pokušavalo da se otrgne, mišići su se grčili, guza i sisice, tj. grudi pomahnitalo poskakivale i bivale zatezane bolno možda želeći da izazovu samilost, zaboravljajući da je to bio poslednji
Hajde da se igramo ;)