Korporativna Drolja 3. Deo

Kada je ušla u kancelariju, učinila je to sa više samopouzdanja nego ranije. Nije želela da izgleda slaba. Želela je da projektuje sliku profesionalnosti. Želela je da pokaže da može biti vredan zaposlenik.

„Sedi“, rekao je iza svog stola. Marina je sela.

„Kako ste danas?“ upitala je što je učtivije mogla.

„Nije loše. Stvari idu dobro. Zarada je velika, pa se ne mogu žaliti.“

„Drago mi je da to čujem.“

„Primećujem da ste poslušali moj savet o garderobi.“

„Da li vam se sviđa?“ pitala je nervozno.

„Izgleda da je novac dobro potrošen. Sviđa mi se.“ Na licu joj je sijao izraz ponosa.

„Pa o čemu ste hteli da razgovarate sa mnom? Nadam se nečemu dobrom.“

„Pa, nisam zainteresovan da raspravljam o tvojoj odeći“, rekao je hladno. „Hteo sam da razgovaram o nekim tvojim nedavnim nastupima.“

„Nešto nije u redu?“

„Slušaj Marina, sviđaš mi se kao osoba. Da je ovo start-up kompanija ili korporacija srednje veličine, rekao bih da si odlično radila. Ali ovo je velika finansijska institucija. Stvari se moraju činiti na poseban način “.

„U čemu god da je problem, uveravam vas da mogu da ga rešim.“

„Vidi, ti si draga devojka. Ali sediš u zgradi koja se bavi stotinama miliona evra godišnje. Razumeš to, zar ne?“

„Naravno“, odgovorila je na ivici. „Zato sam se maksimalno potrudila da odradim odličan posao i izbegnem greške.“

Podigao je obrvu. „Nema grešaka? Kako onda ovo nazivaš?“ Gospodin Jezdić je bacio fasciklu na svoj sto, ispred Marine. Otvorila je fasciklu i pregledala je. Bio je to izveštaj koji je otkucala i oko jednog od brojeva je napravljen crveni krug.

„Ja … ne razumem“, rekla je gledajući izveštaj.

„Napravila si grešku u svom proračunu. Sa količinom novca s kojom baratamo, ta manja greška mogla bi dovesti do velikih finansijskih gubitaka za nas.“ Marinine oči su u neverici počešljale stranicu.

„Ovo ne može biti. Mislim da nisam napravila tu grešku. Mora da mi je neko promenio brojke.“

„Za svoju nesposobnost krivite nekog drugog?“

„Ne“, rekla je odbrambeno. „Samo … mislim da nisam napravila ovu grešku.“

„Da li mi govoriš da je neko ometao tvoj rad? Manipulisao njime?“

„Ne znam. Ja …“ Prekinuo joj je usred rečenice.

„Znaš li šta se obično dešava u ovakvoj situaciji?“

„Ne.“

„Obično bi bila otpuštena na licu mesta. Ovde ne radiš dugo i kriviš druge zaposlene bez dokaza.“

„Hoćete li me otpustiti?“ upitala je, skrivajući strah.

„Zavisi. Sviđaš mi se. Uprkos grešci koju si napravila, i dalje mislim da si pametna devojka koja ima mnogo toga da ponudi. Zato sam voljan da se dogovorimo.“

„Bilo šta. Učiniću sve da se dokažem gospodine Jezdić. Znam da sam bolji od ovoga i potrudiću se da se ovo više nikada ne ponovi.“

„Uvek mi se sviđao tvoj stav“, nasmešio se. „Nažalost, mora se nešto učiniti u vezi ove situacije. Moraćeš da budeš ukorena.“

„Kako?“

„To zavisi. Siguran sam da ne želiš da iko od tvojih kolega zna za to.“

„Očigledno ne. Nikada u životu nisam bila ukorena. Ni u školi, niti na nekom od prethodnih poslova ili stažiranja koje sam imala.“

„Nisam iznenađen. Čini se da si tako vredan radnik. Ali ovde je ulog mnogo veći i stvari su teže. Ne mogu dozvoliti da manje greške prođu nezapaženo.“

„Šta se dešava sada?“ upitala.

„Dođi ovamo.“ Marina je nevoljko ustao i polako krenula prema šefu, za njegovim stolom. Bila je nervozna i nije znala šta da očekuje.

„Dobro.“

„Dobro“, rekao je. „Želiš ovaj posao, zar ne?“

„Da, veoma.“

„Pokaži mi. Stavi ruke na moj sto.“ Marina je poslušala šefovo naređenje i stavila ruke na sto. Lice joj je bilo okrenuto dalje od njega. Njeno dupe je bilo okrenuto u njegovom pravcu. Spustila je pogled na njegov sto, ne znajući šta da očekuje.

„Šta sad?“ upitala je.

„Ne mrdaj… Ili ćeš dobiti otkaz.“ Osećaj šoka prošao joj je kičmom kad je osetila kako joj par ruku dodiruje kožu butina. Gospodin Jezdić joj je dodirivao noge. Nije se usudila da se pomeri. Njegove ruke polako su se kretale prema gore prema njenim preponama.

„Imaš tako meku kožu“, rekao je. „Sviđa mi se to.“

„Hvala vam.“ Njen lični prostor je narušen i ništa nije mogla učiniti po tom pitanju. Pustila je da se to dogodi. Pustila je njegove ruke da joj lutaju prema gore, a on ju je stisnuo. Gnječio joj je dupe kao da je testo. Što je jače stiskao, više ju je bolelo. Ali nije se žalila.

„Da li si spremna za ukor?“ upitao je.

„Jesam“, odgovorila je, iznenađena što ima još toga da sledi.

„Sagni se na moj sto. Spusti grudi.“ Marina je učinila kako joj je rečeno. Kada je pritisnula grudi na kancelarijski sto, osetila je da joj šef podiže zadnju stranu suknje, ostavljajući gaćice otkrivene. Odjednom je osetila kako joj se gaćice spuštaju do zglobova. Otkriveno joj je golo dupe!

Pre nego što se navikla na neprijatan osećaj izloženosti, gospodin Jezdić je stavio ruku na njenu meku kožu. Njegovi prsti pratili su oblik njene guzice. Dok je Marinino lice ostalo na stolu, počela se udobno osećati. Ali to nije dugo trajalo. Snažan šamar srušio se na njeno meko dno, koje je odjeknulo prostorijom.

„Aaaahhh!“

Još dva snažna udarca usledila su brzo, pre nego što je Marina imala priliku da kaže svom šefu da prestane sa onim što radi.

„Hoćeš li od sada biti dobra devojka? upitao je strogim tonom.

„Da obećavam.“ Još jedan glasan pljesak odjeknuo je prostorijom dok ju je gospodin Jezdić ponovo udario. Zatim je došao još jedan, pa još jedan. Plakala je od bola dok su joj se suze skupljale u očima.

„Dobro, verujem ti“, rekao je. „Sada se vrati u svoju kancelariju.“

Teški udisaji izmakli su njenih usana. Očekivala je još šamara, ali oni nisu došli. Umesto toga, gospodin Jezdić joj je podigao gaćice i pokrio joj guzu. Uspravila se, povukla suknju i pogledala ga u oči.

„Jesmo li završili?“ – pitala je pokušavajući svim silama da sakrije bol.

„Da, završili smo. Dobar posao.“

„Hvala vam.“

Kada je Marina izašla iz šefove kancelarije i zatvorila vrata, videla je sekretaricu kako se smeši u sebi, dok je oči držala za računarom. Marini je bilo očigledno da je sekretarica sve čula i da se divno zabavljala.

KRAJ 3. Dela