Kraj Naporne Smene

Doktorka Marija Zorić je prala ruke i sterilisala ih. I njene ruke, i njeno lice, besno su radile da očiste osećaj poslednjeg pacijenta sa svog tela i iz uma. Proći će još nekoliko sati pre nego što bude mogla da ode. Prokleto ovo mesto, a samo Bog zna koliko pacijenata večeras neće ni izaći odavde.

***** ***** ***** ***** *****

Urgentni centar je bio prepun, svakako iznad maksimalnog kapaciteta, sa pacijentima u hodnicima koji su čekali sobe. Doduše, taj deo je bio uobičajen. Nadrealnost je bila da svi nose hirurške maske, čak i pacijenti. Sanja je zastala na trenutak i pogledala status na ekranu svog monitora.

„Koliko pacijenata sada imamo … i koliko ih je raspoređeno u mom odeljenju za negu?“ *uzdah* „Ovo će biti veoma duga noć.“

Pandemija virusa slala je hitne slučajeve koji su svake noći punili njenu bolnicu, sve je bilo otežano. „Šta je sa karantinskim šatorom napolju… 3/4 kapaciteta. Svi sa pozitivnim brisom sada idu unutra, ali ako se tako nastavi moraćemo da ograničimo negu COVID-19 i prihvatimo i asimptomatske pacijente kojima je potrebna druga medicinska pomoć unutra.“ – pričala je sa sobom.

Bio je to poslednji dan njene sedmodnevne smene. Još osam sati, a onda se vraća u hotelsku sobu na još dve nedelje. „Ne znam da li mogu ponovo to da podnesem, prva rotacija izolacije je bila dovoljno loša. Samo želim da idem kući.“

Kardiomonitori su se oglašavali, mešajući se sa zvonima raznih intravenskih pumpi i šištanjem respiratora koji su se mogli čuti. Tiha buka neprekidnog brbljanja nije se mogla jasno čuti, ali periodično cviljenje pacijenata je vapilo za pažnju. „Samo radi svoj posao i postani nevidljiva u haosu.“

Sanja je ponovo pogledala oko sebe i njen pogled je zaustavio svet oko nje. Dr Marija Zorić je bila opšti hirurški stažista na trenutnoj rotaciji zbog covid katastrofe, i za razliku od većine drugih hirurga, nije imala problema da se spusti u smrtno carstvo Hitne pomoći. Marija je stajala uspravno, bleda bela koža njenog napetog lica i ruku prekrštenih na grudima predstavljale su oštar kontrast sa sivkasto zelenom uniformom koja se protezala oko njenog velikog poprsja, divnog struka i bedara.

Sanjine oči su se zagledale u nju s leđa. Iz njenog nezgodnog ugla gledanja, ono što je mogla da vidi uglavnom su bili samo pramenovi kose koji su pobegli od visokog i zategnutog repa, raskošan niz crnih lokni pozadi. Progutana bolno jarkim osvetljenjem svetla kao za otmicu vanzemaljaca koja su standardna u sobama za šok/traumu, dr Marija Zorić je izgledala kao anđeo koji je sišao sa nebeskog svoda.

Marijina ruka je udarila o čeličnu ploču na zidu. Normalno osvetljenje nikada ranije nije delovalo tako mračno. Crni uvojci su šibali kroz vazduh kada se okrenula i izišla iz sobe, zamalo se sudarivši sa automatskim vratima koja su joj se nevoljno pokorila i otvorila.

***** ***** ***** ***** *****

„Ne znam više šta radim ovde“, pomislila je Marija u sebi. Dlanovi su joj bili spljošteni na pultu u kupatilu, naslonila se na sklopljene ruke i zagledala se u oči boje meda koje se odražavaju u svetlucavom, zamagljenom staklu. Minuti su prolazili, njen fokus se izgubio negde između ogledala i uma.

Odjednom, njena pažnja je skrenula na odraz nekoga ko je stajao pored nje. Neznanka, obučena od glave do pete u jarko kraljevsko plavo. Mlada i lepa, ali izgleda blago uplašena. Plava kosa padala je ravno sa obe strane lica, sužavajući se tik iznad srednjih grudi, uniforma je savršeno ležala uz ostatak njenog tela.

Nekoliko centimetara niže od Marije, ledeno plave oči nepoznate devojke izgledale su kao da su okrenute prema gore, a njena usta su se samo razdvojila – zaleđena pred izgovorom reči. Marija se okrenula da se suoči sa neznankom… ali, to nije stranac, to je ona. Sestra Sanja… šta ona radi ovde?

„Dr Marija, da li se osećate dobro?“ upitala je Sanja oklevajući.

„Khm… Dobro sam, šta ti treba?“ Shvatila je da bulji. Vraćanje u svest donelo je sećanje da je još uvek u bolnici, i da je još na dužnosti.

„Samo sam htela da te proverim, izašla si iz hitne u tolikoj žurbi da sam se uplašila da nešto nije u redu. A onda te je pozvao hirurg na razglas i…“

„Sišla sam da lično dostavim obaveštenje o smrti“, zastala je doktorka. „Članu porodice koji je ovde zbog istih problema. Ali i ona je preminula. Njena soba je već bila očišćena i čeka na sledeći prioritetni slučaj. Žao mi je što nisam čula da me zovu, treba mi samo nekoliko minuta za sebe pre nego što se vratim gore.“

Sanja se turobno osmehnula sa razumevanjem i pružila ruku da uhvati hladnu i drhtavu ruku svoje koleginice. „Moram da se vratim. Vidimo se na večeri, zar ne? U hotelu?“

„Naravno. Doći ću.“

***** ***** ***** ***** *****

Sanja je završila večeru sama u hotelskom restoranu, posmatrajući svaki trenutak da poznato lice uđe u prostoriju. „Dosta je bilo. Prošlo je dva sata od kraja smene, a nisam čula ni reč od nje. Samo zaboravi i idi u krevet.“

Bio je to naporan trenutak da stane na noge, pa je umorno prešla kroz predvorje. Malo ljudi je bilo budno tako kasno u noć, ili je bilo rano? Studentkinja na recepciji sigurno nije bila među noćnim pticama sudeći po hrkanju koje je Sanja čula kada je tiho prolazila. Trebala je da ide u svoju sobu ali Sanja nije mogla da se upusti u depresivnu tišinu i izgnanstvo svoje hotelske sobe poput zatvorske ćelije.

Vrata lifta su se zatvorila uz prigušen udarac. Pre nego što je shvatila šta radi, njen palac je klizio preko broja ‘4’ … dva sprata iznad njenog. Ovo je loša ideja. Ona je već zaspala. I ona je iscrpljena. Da je htela društvo, došla bi na večeru. Ovo je stvarno loša ideja. Sanja je čelom dodirnula panel na vratima ‘402’. Bilo je hladno, ohrabrujuće i dalo joj je odlučnost da utisne tri lagana udara o vrata.

„Samo joj reci … oh jebote. Šta ću da kažem? Samo reci… jebote! Znam! Bila sam zabrinuta, samo sam htela… da kažem…“

Marija Zorić je stajala pred vratima, mokre kose i pocrvenele kože odvrućeg tuširanja. Oči su joj bile porušena brana, a potočići njene duše crtali su brda i doline, dolazeći do delte u sjajnom belilu hotelskog bade mantila. Sanja je istupila i obavila je rukama. Reči ipak nisu bile potrebne.

Vreme je stalo. Svet je sa poštovanjem povukao svoju tugu i ustupio mesto praznini. Praznina ispunjena čežnjom. Čežnja se pretvorila u žarenje u Marijinim grudima, i ona je zarila lice u vrh Sanjine kose, usana pritisnutih na njen skalp. Blagi miris žvakaće gume pratio je svaki poljubac, vukući se niz Sanjino lice, sve dok se još jedan par usana nije priljubio uz njene.

Marija je povukla Sanju u sobu, pustivši da se vrata bezbrižno zalupe. Sedeći na ivici dušeka, Marija je više osetila nego videla, a Sanja se popela na krevet, opkolila joj krilo, otvarajući nabore njenog ogrtača. Svileno meko meso butina je opovrgavalo rastuću napetost. Sanja se spustila i izvukla svoje koleno napred da čvrsto pritisne površinu prepona svoje koleginice.

Topli prsti dodirnuli su Sanjin struk, ostavljajući toplotu za sobom, da bi se savili oko donje ivice dukserice i skinuli ga preko njene glave. Nakratko, u vazduhu se pojavio bljesak plave kose, i kada joj je pala do ramena, prebacila je svoju težinu napred i obe su pale u krevet.

Sanja je izašla iz kratkih uskih gaćica, a Marija je otkopčala ostatak svog ogrtača, obe puštajući neželjenu odeću da sklizne sa ivica kreveta. Sa licima u rukama nastavile su svoje poljupce. Marija je osetila kako Sanjin mali jezik klizi između njenih usana i miluje je. Nežno ispitujući i istražujući, njihova tela su počela da se kreću jedno naspram drugog pod pritiskom, noge među nogama.

Prevrnula je Sanju i Marija je tada nežno nabila svoje lice u Sanjinu mirisnu pičku i zaronila napred. Njen sopstveni jezik sada je istraživao, njuškao, golicao i gurao se o njenu veginu koja se sve više i više otvarala i oslobađala.

Sanja je osetila kako nežno ritmično sisanje poništava njen um, i popustila je napadu koji je izvršen na nju, nagovarajući svoj klitoris da se razotkrije sa hirurškom preciznošću. Dobila je planove za kontranapad i boreći se sa divnim osećajem uspela je da se izokrene u divnu pozu 69.

Sokovi su odmah prsnuli po Sanjinim očima, nosu, obrazima; klizava toplina slivala se po njoj, ona je gutala i uživala u aromi koju je predivna glatka pička njene koleginice proizvodila. Izvijajući se, gubeći kontrolu, obe žene su počele da grcaju i jecaju u oštrim orgazmima koji su preplavljivali njihova tela. Požuda pomežana sa erotikom romantikom i osećajem blaženstva ispunjavala je malu hotelsku sobu koja je sada mirisala na seks.

***** ***** ***** ***** *****

Sanja se probudila od toplih poljubaca u svoje uho. Lagano povlačenje njene kose počelo je da je uzbuđuje, a zadnja strana nečijeg prsta klizila je gore-dole po prorezu njenih usmina, zglob je povremeno ispitivao vlažnost, palac i vrh prsta tražeći sitne dlačice za povlačenje. Otvorila je oči i videla dr Mariju koja je ležala pored nje.

„Dobro jutro, pospanko“, tiho je prošaputala Marija. „Kako si spavala?“

„Ohhh jebote, dr Marija, izvinite!“ Sanja je zacvilila.

„Zar smo na VI? Izvini za šta? Uživala sam i sinoć a i sada.“ Marija toplo izdiše, kotrljajući se napred da pritisne glavu na Sanjine grudi, gurajući nosom uspravnu bradavicu.

„I meni se svidelo. Volim da budem sa tobom.“

Grudi Marije Zorić su se ispunile srećom i otkrile su olakšanje u Sanjinom odgovoru. Ispuštajući napet uzdah za koji nije znala da ga drži, prasnula je u smeh i radost: „Onda će ti se svideti naredne dve nedelje!“ Držeći glavu Sanje u naručju, ona se pridigla, a njihove usne su se ponovo zagrlile.

****** KRAJ SMENE ***** *