Nakon završetka gimnazije u jednom malom gradiću iz kog sam potekao i do punoletstva napuštao ga samo nakratko u nekoliko navrata,došlo je vreme da ga napustim možda i zauvek.
Pošto sam bio odlikaš a ambicije mojih roditelja bile veće i od planina koje su opkoljavale tu varošicu,donesena je konačna odluka da nastavim studije u Beogradu.Brižni otac i majka odmah su se dali u žestoku „diplomatsku“aktivnost da mi obezbede smeštaj za nekoliko meseci do raspodele u studenskim domovima.
Moram da priznam da mi je sve to nekako teško palo kao i roditeljima,ali moralo se ići napred.Sredina u kojoj sam živeo nije pružala ništa,ili bolje reći da je čak vukla nazad i svako ko je imao imalo talenta i mogućnosti odlazio je glavom bez obzira.Bio sam svesan toga ,ali moram priznati da sam osećao veliki strah od velikog grada i neizvesnosti koja me čekala.
Pošto finansijski nismo najbolje stajali brinulo me i to kako,kakav i koliko skup stan ćemo da nađemo.Tih poslednjih maturantskih dana kada sam trebao da slavim ja sam provodio besane noći duboko zamišljen o stvarima koje su me čekale.Tešio sam se činjenicom da sve ima svoj kraj pa i taj period prilagođavanja koji mi je visio tih dana kao mač nad vratom.
Mama bi po ceo dan delila mi savete o tome kako idem u „Beli svet“ bez ikog svog i kako trebam da se čuvam lošeg društva :“tamo ti sine moj đavoli kolo vode,čuvaj mi se ljubi te majka!“,zvučala je tipično malograđanski što je bila osnovna karekteristika varoši.
A otac!?Otac je bio posebna priča.Njegovi saveti i dugotrajna predavanja svodila su se na,pogađate,novac:“čuvaj se da te neko ne porobi.Zla su vremena došla sine moj.Nekad si mog’o zlatne glave proći od Triglava do Đevđelija,a sad…Zato pamet uglavu sine moj.“
Zbog ovakvih svakodnevnih naglabanja ponekad bih poželeo da krenem što pre,iako nisam znao ni gde ni kod koga,ali sam želeo da konačno prekinem tu nepodnošljivu neizvesnost.
A onda negde sredinom juna kao da je od Boga bila poslana,navratila je u našu nedođiju mamina sestra Jovanka koja je živela u Beogradu.
Iako nije bila omiljena u čitavoj porodici zbog svog nemirnog duha i dva neuspešna braka iza sebe,čim je predložila da za prvo vreme stanujem kod nje za džabe,roditelji su ćutke prihvatili nadajući se da će mi ipak biti lakše uz nekog svog,pa makar to bila i tetka Nemirka kako su je nazivali svi od pogrde,zbog „kratke ženske pameti“ što je bio atribut za žene koja su bile malo slobodnije – da ne kažem neku težu reč odmah na početku.
Tetka se nije nameravala zadržavati dugo,došla je samo na par dana da povadi neka dokumenta u opštini i vraća se nazad,tako da je predložila da bi bilo dobro da krenem s’ njom da se malo adaptiram na novu sredinu,a prijemni ispit do kog je bilo ostalo još skoro dvadeset dana mogu da spremam i tamo.
Nevoljno,pristali smo na to,i spakovavši se krenuo sam sa tetkom duboko potišten.
Tog jutra kad sam ušao u autobus mislio sam da će mi srce prepući.Ne mogu reći da sam ostavljao nešto vredno zbog čega bi čovek trbao žaliti,ali sam bio tužan kao nikad do tad u životu.Gledajući u oca i upalakanu majku na peronu,kroz prašnjavi prozor autobusa jedva sam se savladavao da ne zaplačem.Pored mene je sedela teta započinjući priču kojom bi me utešila:
_“Ma hajde sestriću,razvedri se,pa nije smak sveta.Eeee,znam ja najbolje kako je to kad odlaziš.Kroz istu priču sam ti i ja prošla,zato nemoj se ti meni sekirati,pa eto tebe kući za nepun mesec dana,čim se upišeš.Ma hajde razvedri se.“,govorila je prošavši mi rukom kroz kosu i nastavljajući i dalje u veselom tonu,“Da tebi kaže tvoja teka,slavićeš ti ovaj datum kad si otišao.“
To mi je zvučalo malo čudno izmamivši mi kiseo osmeh.
„Šta je smešno!?“,upitala me očigledno zadovoljna što mi je izvukla kakav takav osmeh.“Nije to smešno,eto Bože zdravlja pitaću te ja za godinu dana,da li pamtiš ove reči.Pa zna tetka,prošla je i ona kroz to kroz šta ti prolaziš sad,još ja nisam ni studije završila,…I opet šta mi fali,više vredi moj jedan dan života nego ovih ovde ceo vek.Videćeš,mlad čovek se lako navikne na dobro.Samo ti slušaj svoju tetku i nećeš se kajati“,zakikotala se spustivši ruku na moje koleno.
Nekoliko narednih minuta proveli smo u tišini,a onda se opet oglasila tetka,očigledno raspoložena za priču,predpostavljajući da me malo tuga popustila.
„I znaš šta će ti još reći tvoja tetka,kloni se zamljaka!Što dalje od njih!Ako ti neće napakostiti, neće ti pomoći sigurno.To sam ja najbolje osetila na svojoj koži,zato dleko im lepa kuća“,tu je samo predahnula i nastavila:“Pa nema tih priča koje nisu o meni pričali,al’ šta mi mogu.Mogu smo da mi zavide.To što sam živela tako kako sam živela,i što sam se razvodila to je moja stvar.Ja za sebe mogu reći da sam srećna i slobodna uspešna žena.Eto videćeš,..pa moj stan vredi više nego, nego, pola ove selendre.Evo ova garderoba što je na meni vrednija je nego sva odeća zajedno ovih torokuša koje me ogovaraju.Ja bre znam da živim.
Eeeeh,da su mi tvoje godine,…ma ceo svet bi bio moj,al’ i ovako ne žalim se.
Ma,..jesam li ja malo dosadna!?“upitala me ponovo mi dodirnuvši koleno.
-„Nisi tetka,samo ti,…“
-„Ma ja samo želim da te malo razvedrim,a i koji savet da ti udelim,onako usput.
Ne tuguj,život brzo prolazi,a sve treba da se proba.Kad ti se nešto izmakne onda ne vrdi tugovati,zato uzmi sve što ti život pruža.“Ponovo je bila malo zastala,tek toliko da prekrsti svoje punačke iskvarcovane noge i da se požali na udobnost sedišta.“-Jao,ovo je strašno kakvi krševi voze,treba ovo izdržati“,kratko je prokomentarisala vrativši se na glavnu temu:
-„Tebi je sigurno teško i zbog devojaka,al’ ne tuguj zbog toga,ako ih igde ima onda je to Beograd.
A stvarno vidiš,nisam te pitala,imaš li devojku?“,radoznalo me je propitala.
Zbunjen,nevoljno sam promrsio.“maaa,kakvi,…“ostajući ne dorečen.
-„E super,znači jedna tuga manje.Takav dečko ima da zavede pola Beograda“,dobacila je ponovo se kikoćući…
Hajde da se igramo ;)