Nagrada ili kazna?

Na neke priče je nemoguće staviti tačku.
Eventualno zarez ili u najboljem slučaju tri tačkice. I tada, te iste priče dobiju potpuno nov, neočekivan obrt….nastavak, ne toliko željen, ali iz nekog razloga neminovan.

Kao devojka, lomila je muška srca, bezobzirno i lako…Odlazila je ne dozvoljavajući da neko slomi nju. Neuhvatljiva, kao gazela lakog skoka bi skočila na najmanju sumnju da će biti uhvaćena, i nestajala ne okrećući se, ne obazirući se na ono od čega beži i šta ostavlja. Rušila je mostove za sobom stavljajući tačku na sve odnose, na sve veze u svom životu, bez mogućnosti korišćenja drugih znakova interpunkcije. Nesputana joj duša je vapila za slobodom ne shvatajući da će je ostvariti tek kada se potpuno prepusti onome ko će je prigrliti i krotiti joj neukroćeno telo, brušiti obrise duše spram sebe, dozvoljavajući da spozna ne baš prijatne kutke sopstvenosti.
I našla ga je….I prepustila mu se, bezrezervno, iskreno, ne tražeći ništa za uzvrat…uživajući u sopstvenoj predaji. Tek tada je, potpuno paradoksalno, shvatila koliku bezgraničnu slobodu donosi iskonsko prepuštanje nekome.
I tek tada, kada se otvorila, obelodanila sve svoje slabosti, ranjiva mesta koja je štitila, čuvala od drugih, koji bi možda bili i nežniji, obzirniji prema, dobijenom im daru, možda bi umeli i više da ga cene, tek kada ga je prigrlila i sopstvenim manama, sigurna da ga ima za zauvek, da je u njemu, kao što je on u njoj, čula je “Kraj… Gotovo je”.
U neverici i šoku, odbijala je da poveruje da je tako lako, hiruški preciznim rezom, moguće da je odstrani, da je amputira iz sopstvenog života, da amputira sebe iz nje.

“Bila si mi sve, sada si mi… nešto.. Nedovoljno nešto.. I moram dalje, bez tebe”

Nije mu poverovala, ili samo nije želela da veruje da način na koji su osećali jedno drugo može tako da nestane, da bliskost i povezanost, građene godinama, bez žurbe i ishitrenosti, dok su se kao pupoljak otvarali jedno pred drugim, laticu po laticu, obasipajući mirisima sopstvene unutrašnjosti jedno drugo, prožimajući se tako, stapajući u jedno, može da izvetri, poput arome najintenzivnijeg začina koji izgubi miris od predugog stajanja.
Svesna, ili je bar želela da veruje u to kako bi sačuvala tračak nade, nesposobna u tom trenutku da ostane bez njega, tek, govorila je sebi da je njegov odlazak rezultat straha, istog onog koji je imala i ona pre no što je upoznala njega. Od prvog dana, prvih nekoliko rečenica, znala je da će on biti taj koji će ostaviti nju, i bez obzira na to, hrabro je donela odluku da mu pokloni sebe, da mu da najtananije, najkrhkije kutkove, deliće svoga bića, onoliko koliko je on bio spreman da prihvati, i korak više, samo za svoju dušu, verujući da će ih on sačuvati negde duboko u sebi, da će ih čuvati od zaborava. Odabrala ga je, (odabrala za sreću, odabrala za bol) . Znala je da to ume, čak i kada je delovalo da nije tako, čak i kada joj je namerno govorio možda i suprotno… Strah je progovarao iz njega. Znala je, jer je prepoznavala bivšu sebe u njemu. Sebe, pre no što ju je on preporodio, pre no što je odlučila da se preporodi. Kao neugledna gusenica koja se transformiše u prekrasnog leptira, tako je ona doživela svoju metamorfozu. Obojio ju je najintenzivnijim bojama, od mračnih do onih vrištećih, jarkih, i uživala je u svakoj, jer je bila živa uz njega. I mada joj je pružao samo mrvice sebe, nije ga požurivala, nije insistirala za više, nije tražila ono što je znala da u tom trenutku ne može da dobije. Strpljivo je čekala(razvijala je uz njega tu osobinu koja je baš i nije krasila i bila mu zahvalna na tome) verujući da će doći dan i njegove pobede nad strahom, ali… umesto toga, čula je,

“Treba da prekinemo. “

Uz njega, vemenom, postala je lišena svoje sposobnosti stavljanja tačke, sazrevši, shvativši da se svaki odnos menja i prolazi kroz različite dimenzije svog razvoja.. I nije mu dopustila da ode. Držala ga je tu negde pokraj sebe, uzimajući i dajući samo kašičicu arome, esenciju nečega što su imali, pre njegove odluke da je napusti. I čekala je… Strpljivo ga je čekala da joj se vrati…
“Čačkala” ga je svojom vrcavom dvosmislenošću (oboje su uživali u takvoj vrsti komunikacije), pa se uzdržavala i povlačila…nestajala i vraćala….i ponovo”čačkala”…čekajući pogodan momenat, da njegova želja za njom ponovo naraste, dovoljno da je prigrli iznova. Poznajući ga, znala je da je čeka težak put, izazov, i da će se on grčevito odupirati, ambivalentan u svojim željama i htenjima.
Sve do jedne večeri kada je tokom kratkog dopisivanja, potpuno spontano i bezmalo neočekivano reagovao na njeno, pomalo u šali, pominjane bojazni koje su je mučile te večeri. Naime, vrlo dobro je znao za njenu slabost da u trenucima izuzetnog umora, san ume da joj bude toliko čvrst da nije u stanju da se izbori i trgne, te je nebrojene noći kvasila sve pod sobom, budeći se toplo mokra. I sam je nekoliko puta doživeo “mokre snove” uz nju, i nije mu smetalo, čak naprotiv.
Na njeno pominjanje sumnje da će se ta noć, bar što se nje tiče, završiti na dobro im poznat način, te da se plaši i da zaspe, odgovorio je,

“Vidi… Sasvim je sigurno da ćeš natopiti gaćice, da ćeš curiti, slivati se niz butine… I ništa povodom toga ne možeš da učiniš..
Upiškićeš se!”

“Bezobrazan siiii…! Umesto da me ohrabriš, uliješ mi pozitivne misli, ubacuješ mi slike koje najverovatnije neće ostati samo u mojoj glavi, već će postati realnost!
Zliiiiice jedna!”, odgovarala mu je dok se kikotala u sebi, znajući da se s druge strane, bezobrazno smejulji i on. Volela je da mu izmami osmeh, bilo koje vrste, smeh, osmeh, sve, strepeći od momenata njegove ozbiljnosti kada bi postajao nepijatno joj hladan i dalek. Njegovo odizanje usana na gore, pa čak i kvarno, uvek je bilo praćeno toplinom koja joj je trebala.

” Da.. Konačno si postala potpuno svesna… da ćeš se zaista… upiškiti! “

” Hm…a šta ako se ipak oduprem i potrudim da se to ne dogodi.. Hoću li biti nagrađena?”

“Ako krevet ostane suv, sleduje ti nagrada….
Ako se upiškiš.. Bićeš kažnjena”, odgovorio je nakon izvesnog vremena, a ona je instinktivno zatreperila.
Dobro su joj bile znane njegove igrice, volela je da im se prepušta uživajući u njima, njegovim željama i porivima vođena.

“Dakle, odoh da piškim još jednom pre no što zaspem, za svaki slučaj.. Ne želim da mi nagrada…isklizne iz ruku.”, svaka njena reč je imala višestruko značenje.

“Ja bih ipak više voleo da pogrešiš”

“Želiš da mi vidiš mokre gaćice… Ili da me kazniš?

” Oba… “

Taj odgovor je bio i više nego dovoljan da joj razlije osmeh na licu.
I zaspali su nakon toga, svako sa svoje strane žice. On verovatno momentalno, ona razmišljajući da li da ipak ode do toaleta.
Posle nekog vremena, ipak se prepustila snovima, ne otišavši.

Jutro je ipak dočekala u suvom krevetu… Nasmejala se samozadovoljno vragolasto, uzela telefon i snimila svoje svilenkaste, još uvek od sna tople butine, kako se meškolje u suvoj postelji, podižući ga sve do suvog međunožja i gaćica koje su prkosile njegovoj želji… A zatim…
Otišla je do kupatila, sa telefonom ušla u tuš kabinu, i namestila ga tako da snima trenutak kada topli mlaz počne da probija pamučne gaćice, stvarajući fleku na njima, slivajući se niz glatke joj i nežne unutrašnjosti butina. Bilo je nečeg, gotovo orgazmičkog u tom činu.
Sledeći snimak je bio trenutak kada te iste, potpuno natopljene gaćice, lagano svlači sa sebe, izbegavajući da snimi pičkicu, birajući ugao da mu je da samo u naznakama, obrisima, fokusirajući se na gaćice koje, potpuno skvašene, tako teške padaju do njenih stopala.
Ubrzo, poslala mu je dokaz jedan… a nedugo zatim i dokaz broj dva…

“Da li ovo što sam uradila zaslužuje da budem nagrađena, kažnjena ili… oboje? “, glasila je poruka koju mu je poslala uz snimke.

Nestrpljivo je iščekivala njegov odgovor dok je u međuvremenu otišla na posao, pokušavajući da se skoncentriše na gomilu papirologije koju je trebala da pozavršava i priču koleginica koje je u najmanju ruku nisu zanimale. Pitala se kakav će i da li će uopšte uslediti neki odgovor…Ne bi je začudilo da joj ne odgovori uopšte, ili da joj se, u najboljem slučaju, javi tek sutradan. Pripremala se da prihvati i takvu mogućnost, bez razočarenja, iako je znala da nerazočaravanje gotovo i ne postoji kao opcija.
Par sati nakon što je poslala snimke, stigao je i dugo iščekivani odgovor koji joj je rastresao ćelije, toliko da su počele da se sudaraju međusobno, izazivajući trenje, titraje uzbuđenosti, slivajući joj se iz čitavog tela, do dna stomaka.

“Sleduje…”, glasio je odgovor, kojim joj je samo podigao uzbuđenost, puštajući je da se koprca, da gori u iščekivanju onoga što je smislio za nju.

Čekala je i čekala…. Nestrpljenje i neizvesnost su rasli, opasno se približavajući bolnoj tački neizdrža. Razdiralo ju je, ložilo, to što namerno odugovlači, svesno joj priređuje kuvanje u soptvenim mislima, projekcijama onoga što je iščekuje… što joj sleduje…
i istovremeno, sebično uživa u svojoj nadmoći koju u tom trenutku ima nad njom.
Vreme je proticalo, ali nastavak nije usledio.
Prosledila mu je i treći snimak, u nadi da će ga to podstaći da ipak što pre nastavi…
Stigao je odgovor….

“Na poslu si?”

“Da, zašto?”, brzo je odgovorila nadajući se momentalnom odgovoru….

Ipak, stigao je tek nakon sat vremena.

“Zbog kazne”

“Paaa.. Zavisi šta je kazna?”

Novih sat vremena, i tek tada novi odgovor…

“Kada budeš bila u prilici, idi u wc.
Skini gaćice.
Slikaj ih i pošalji.
Pošto piškiš u njih, ne treba ni da ih nosiš!”

Zadrhtala je… Uzvrtela se na stolici na kojoj je sedela, dok joj je, bila je potpuno svesna toga, rumen oblila obraze. Pitala se samo, da li su to primetile i ostale koleginice. Nije imala ni nameru ni želju ni volju da im izmišlja izgovore na eventualna zadirkivanja, a najviše od svega… nije imala vremena… Pojurila je u toalet, osećajući na gaćicama strujanje vazduha preko vlažne flekice, koju je njena uzbuđena pičkica napravila. Skinula ih je sasvim lagano, senzualno, kao da se on nalazi naspram nje i posmatra je. Pustila je da joj skliznu do stopala, a onda iskoračila iz njih, uzela u ruku, zadigla suknju toliko da se nazire glatko međunožje, sve zajedno slikala…. I poslala…

Pristigao je odgovor,

“Upravo tako.
Budi bez njih do kraja radnog dana… I na putu do kuće.”

“A kod kuće…? Očekuje li me nagrada ili kazna?

” Možda su… nagrada i kazna…jedno isto?…
Imaš li kondom kod kuće? “

” Daaaa?……”

Treperila je od uzbuđenja, od činjenice da je ponovo vodi kroz strast, kroz njegove fantazije koje je spremna da ostvari. Oduvek je volela da mu se podredi, da ga prati, prkoseći taman toliko, taman dovoljno da ga uzbudi još više, a on je instinktivno vodio putem beskrajne žudnje, zadovoljavajući pritom i njene fantazije, iako nikada otvoreno nisu pričali o tome. Osećali su se, razumeli, prožimali u željama, porivima koji su se preklapali, nadopunjavali sasvim prirodno od prvog trena. Nije im nikada bilo potrebno mnogo reči… pogled i tišina su bili dovoljni da osete želje i potrebe jedno drugog.. U tome je bila njihova snaga, njihova lepota, prirodna, namenjena veza koju su samo nadograđivali…
Iščekivala je odgovor koji ni nakon dva sata koliko joj je ostalo do kraja radnog dana nije stizao. Za to vreme, bila je potpuno dekoncentrisana. Činjenica da sedi bez gaćica na poslu, dala joj je neku neopisivu moć… Bila je čuvar tajne, nečeg što se ne radi. Zna da bi naišla na osudu koleginica i između ostalog i zbog toga je beskrajno uživala. Oduvek je volela da prkosi pravilima, nametnutim normama ponašanja, a to što joj on u tome pomaže samo je pojačavalo zadovoljstvo.
Sedela je maštajući o popodnevu pretpostavljajući šta je to što mu je u glavi, sve vreme stežući svoje butine, stiskajući, masirajući tako golišavu ribicu koja je ostavljala svoj trag na suknjici. Dva sata nikada nisu bila duža ali, gledala je da svako malo ode do toaleta i pomazi se, taman toliko da oseti sopstvenu vlažnost, svaki put sve sočniju, a nedovoljno da bi zadovoljila glad koja je narastala.

Konačno, i ta poslednja duga, razvučena dva sata su prošla i krenula je kući.
Topao letnji vazduh joj je mazio, grejao vlažnu razgolićenost, dok je ona sa svakim korakom strepela da iznenadni laki povetarac ne odigne njenu tanku suknjicu… Strepela, ali i pritajeno iščekivala da se tako nešto dogodi, željna da makar neko primeti, makar krajičkom oka njen maleni “bezobrazluk”.

Stigavši kući, presvukla se, ostajući i dalje bez gaćica, potražila užurbano kondom i slikala se… U kratkoj teksas suknji, prekrštenih butina, tako da se samo nazire sva gola nežnost pod njom… I poslala mu je uz poruku,

“I dalje bez.”

Vrlo brzo je stigao odgovor,

“Sada… Nađi nešto valjkasto…
Tanji, tanji dezodorans ili…nešto slično…”

Kako je samo treperila, drhturava sva od uzbuđenosti. Imala je ona svoj omiljeni vibrator koji je mogla da iskoristi, ali ne, nije u tome bila draž… Krenula je mahnito u potragu za nečim što bi moglo da posluži svrsi i vrlo brzo pronašla odlomljenu dršku četke za kosu.
Slikala je svoj pronalazak zajedno sa kondomom… I poslala.

“Osami se negde gde te niko neće uznemiravati.
Pošalji mi poruku pet do deset minuta pre toga”, glasio je odgovor, nakon čega je momentalno sledio njen…

“Sada.”

Munjevitom brzinom, maltene neočekivano stiglo je,

“Osamila si se?”

“Mmhhmm…”

“Navuci kondom preko…
Počni da je maziš…
Obuhvati Njom..
Kada budeš na korak do razlivanja…
Namesti telefon na video poziv…
I pozovi me”

Poslušno, otvorila je kondom koji je lagano, bez žurbe, kao da ga navlači preko njegovog krutog kurca kog je obožavala, navukla na dršku. Namestila se udobno i počela da dodiruje svoju već vrelu pičkicu koja je vrištala za zadovoljenjem. Znala je da joj neće biti potrebno mnogo do kraja, istovremeno se boreći sa željom da produži užitak ali i da utoli glad, glad za njim pre svega. Želela je da ga vidi što pre, bilo joj je potrebno da ga vidi u tom trenutku, dok je mazila svoj nabrekli klitoris koji se kočoperno izdizao tražeći sve intenzivnije trljanje. Zamišljala je njega i sve stvari koje je tako vešto umeo da joj radi… Svaki njegov pokret po njenom telu, njenoj vrelini, ju je dovodio do neslućenih naslada. Zamišljala je njegov dah, osećala ga je na sebi, dok je drugom rukom, sa drškom u njoj, trljala vlažni ulaz svoje željne pičkice. Puštala je da je njeni sokovi natapaju, da se slivaju, pre nego što zaroni u njenu unutrašnjost… Bila je na korak, plašeći se da ne svrši pre vremena, pre nego što uspe da ga pozove…
Znala je da očekuje da će snimati svoje lice koje je voleo da gleda u trenucima kada je plima zadovoljstva preplavljuje, ali ovog puta, želela je da uradi nešto nesvojstveno njoj, nešto što do sada nije. Želela je da svede sve na čisto seksualno, ogoljeno (jer ipak, kao što je rekao ona je za njega sada “nešto… nedovoljno”, još uvek).
Uzela je telefon.. I pozvala ga.

Trenutak kada ga je ugledala, sa smeškom na usnama, pogleda koji ju je na trenutak nežno pomilovao… bio je neprocenjiv… Bez reči, samo su razmenjivali pogled kojim su komunicirali. Trgla se iz momenta zanesenosti i nastavila svoj naum… Ili bi možda ispravnije bilo reći njegov.
Gledala ga je netremice u oči sve vreme dok je nameštala telefon među svoje, već drhteće, butine, i podesila ga ipak tako, da može da joj prati i promene na licu, da može da joj uđe u pogled.. Ona nije mogla bez njegovog. Bila je ovisnik.
I nastavila je…nastavila da se miluje jednom dok je drugom, uronila dršku u sebe. Skliznula je lako, uplivala u nju, vodenastu, rastopljenu, a čvrstu, napregnutu… Odigla je glavu i uhvatila njegov pogled, njegov osmeh… Uživao je u njenom uživanju… Uživala je još više, u činjenici da mu to i dalje pričinjava zadovoljstvo… Njeno zadovoljstvo.
Mazila se sve intenzivnije dok je drškom ulazila u sebe, birajući sve različitije uglove, sve dok nije pronašla savršen. Obuhvatala ju je sobom tako da je dodirivala sve moguće tačke, na zidovima Njene unutrašnjosti. Ubrzavala je ritam, odižući glavu tražeći ga, tražeći pogled… Svaki put bi je nagradio.. Rastakala se u želji, gladi, pomami za njim.. Odizala je čitavo telo ka tom malenom ekranu u želji i nemoći da ga dodirne, da ga obuhvati sobom, celom sobom kao nekada.
I suzdržavala se, borila sa samom sobom da ne pretera da ne vidi koliko joj je potreban, ceo, potpun.
Skoncentrisala se na sopstveno razlivanje.. Ne toliko zbog sebe, koliko zbog njega. Ipak, i njeno zadovoljstvo je ležalo u činjenici da njemu pričinjava užitak. Oduvek je sa njim više uživala u davanju nego uzimanju.
Bilo je potrebno samo malo, tek tren ili dva, a pogled na njega, u čijim očima je otkrila spoznaju i prepoznavanje njenog nadolazećeg vrhunca, samo ju je silovito bacio u talase grčeva koji su joj potresali telo, činilo joj se beskrajno, neopisivo dugo.
Vreme je stalo i skoncentrisalo se na njen pogled ka njemu, ulovljen trenutak nežnosti… Dar na dar…

Uzela je telefon u ruke, prinela ga bliže licu, zajedno sa prstima natopljenim njenim sokovima koje je obuhvatala vrelim usnama, oblizivala mekim jezikom, pružajući mu mogućnost da se poveže sa njom i da je oseti u smiraju, dok ga je i dalje željna. Da oseti njen ukus, miris, toplinu i nežnost njene kože… stvari koje toliko voli kod nje. Sitnice koje su mu se podvukle pod kožu, čineći je njegovom, potpuno, prirodno. . I jeste, činilo joj se da jeste…Dar na dar…
Koji tren su se nemo gledali, osmehivali jedno drugom, a onda je nestao.
Usledila je poruka,

“I? Nagrada ili kazna?”

“Oooohhh… I jedno… I drugo”, glasio je njen odgovor.

I pitala se dugo potom, da li je on njena nagrada ili kazna ili… oboje…jer jedno bez drugog ne može, zajedno čine potpuni, kompletni sklad, put ka sveobuhvatnom, celovitom.
Kao što sreća i tuga idu ruku pod ruku, i pojačavaju svoje dejstvo, tako je i sa nagradom i kaznom…
Tako je i sa njim…