Oslikavanje

Pozvonio sam na vrata velike moderne kuće sa prostranim dvorišetem na kojem se šepurio najnoviji model glomaznog mercedesa. Već se smrkavalo iako je tek bilo šest sati i hladan vetar je nagoveštavao dosadnu zimu. Stigao sam u minut kada je dogovoreno, kao neki pokušaj da pokazem odgovornost u toj tačnosti. Bučno zvono na teškim hrastovim izrezbarenim vratima koja su se opasno ljuljala izmedju kiča i luksuza i otvaranje bucmaste sredovečne žene i njen ljubopitljivi pogled.

– Da, izvolite?

– Dobro veče, stan Stojanovića?

– Da, ko ste vi?

– Slikar koji treba da oslika dečju sobu. gospodin Stojanović me očekuje.

– Trenutak molim, da proverim.

Zatvori vrata i ostavi me da cupkam na hladnom povetarcu koji je uporno duvao celog dana. Nakom par minuta, otvori mi domaćin kuće, široko nasmejan…

– Izvini, zaboravio sam da kažem Branki našoj kućnoj pomoćnici da dolaziš. Upadaj, vidiš kako je hladno…

– Nema veze, sve je u redu…

Srdačno mi steže ruku dok sam ulazio. Štrkljavi proćelavi 40-ogodišnjak, negde moja generacija, ali nekako smežuran, sa kožom na licu koja se sa mukom držala  na mestu, ostavljajući duboke brazde na obrazima i oko očiju iza debelih naočara. Ležerno obučen u farmerice i tanki džemper provuče me kroz hodnik i prvu prostoriju koje su odisale luksuzom, nekako skockane za pokazivanje dominacije za sve koji prvi put ulaze. Široko ukrašeno ogledalo za ceo stas me pokaza poprilično odrpano u odnosu na sve unutra iako sam se trudio da ostavim pozitivan utisak. Gazda kuće je teatralno govorio, zastajkujući, praveće neke nepotrebne dramske pauze…

– Mogu ti reći da sam i ja radoznao kako će sve ispasti. Mogu samo da pretpostavim kako će se oduševiti kada se vrate i vide. Otišli su sa školom na Zlatibor, vraćaju se za par dana. Hoćeš li moći da završiš do tada?

– Biće taman na vreme.

– Odlićno, odlično…

Uđosmo u topli prostrani salon u kome je skockana plavuša, gospođa, čitala neki ženski magazin zavaljena u masivnu duboku fotelju.

– Draga, ovo je slikar o kome sam ti pričao. Ovo je moja supruga, Ivana.

– Drago mi je.

– I meni…

Bezlično dobaci, jedva me pogledavši preko novina.

– Izvoli sedi, jesi li za piće?

– Ne hvala, ne pijem.

– Ma daj, umetnik koji ne pije, zar to postoji?

– Alergičan sam na alkohol, medicinski razlozi.

– Je’l? O kakva nezgoda… Nešto drugo? Kafa, nes… kapućino, neki sok?

– Kafa, obična, bez šećera.

– Draga da li bi bila…

– Ne, ne bih, vidiš da sam zauzeta…

Odbrusi mu pre nego što je i završio rečenicu i ignorišući ga, ne udostojivši ga ni pogleda nastavi sa svojim prelistavanjem nekog tračerskog lista. Par trenutaka neugodne tišine i njegov smešak se vrati na umorno llice.

– U redu, ja ću, a ti za to vreme zabavi gosta.

Okrenu se i brzo nestade u pravcu kuhinje. Ona je i dalje bila zadubljena u svoje prelistavanje povremeno me tek pogledavši. Nisam mogao da odredim visinu, ali po skladnim nogama u zategnutim pantalonama rekao bih da je visoka, ne starija od 30 i neke godine, sa napućenim usnama koje su dobile neki čudan sjaj u prigušenom svetlu salona. Najednom odloži časopis i otkri bogato poprsje stegnuto do pucanja u grudnjak iz koga su kipele napolje.

– Jeste li smislili šta ćete da slikate.

– Naravno, vaš suprug mi je podrobno ispričao šta mališani vole i gledaju na TV-u.

– On vam je rekao šta vole? Svašta. Dobro je da se seća kako im je ime. Možemo li da ne persiramo jedno drugom, neobično se osećam.

– Naravno, i ja više volim kada je bez toga, osećam se komotnije.

Koraci kroz hodnik nap prekinuše pažnju koji su dopratili služavku koja mi je otvorila vrata kada sam stigao.

– Gospođo beba spava, da li ću vam još biti potrebna večeras?

– Ne, nećete, možete da idete, vidimo se ujutru.

– U redu gospođo, prijatno. Doviđenja gospodine…

– Doviđenja.

Dobacih dok se već okretala i brzo nestala u prostranstvu kuće.

– Imate još jedno dete? Troje?

– Da beba, pokaza za bebi voki toki koji je stajao na stočići kraj nje.

Uključi ga i kraj njega odloži novine koje je do tog trena gužvala nervozno po rukama.

– Sjajno izgledate za mamu troje dece.

– Hvala.

To joj izmami blagi osmeh.

– Ivini, idem da pogledam šta radi onaj smotani stvor, ne ume ni kafu da skuva.

Nakostrešeno skoči na noge i demonstrativno ode da nariba gospodina. Čuli su se bučni glasovi koje nisam razaznavao, ali ubrzo se gospođa vrati noseći na svetlucavom poslužavniku dve kafe i kolačiće. Za njom je skakutao gospodin žustro pričajući na telefon, gestikulirajući smešno rukama. Ubrzo prekinu vezu i kao đak koji je nešto žestoko skrivio stade pred suprugu i molećivo je pogleda.

– Moram da idem u firmu, opet su nešto zabrljali…

– Kako tipično…

Uzvrati narogušena plavuša kojoj prsluče samo što nije puklo od besa… Siktala je očima dok je on izlivao izvinjenja i izgovore. Na kraju reče da se vraća brzo i da bi voleo, ako još uvek budem ovde, da popričamo još malo o tome kako on to zamišlja da izvedem. Nespretno se povuče i ode ostavljajući nas zagledane jedno u drugo.

– Ja bih da krenem, ne bih da smetam kada gospodin nije ovde.

– Ni govora, molim te ostani, ionako treba da vidiš sobu koju oslikavaš.

– Nije važno, ne verujem da je drugačija od ostalih soba, nije mi prvi put.

– Nema veze, neću da budem sama. Molim te, kafa se hladi.

U očima se videla tuga koja je navirala, ali se držala junački vešto sakrivši da je na ivici suza.

– Ne bih da guram nos gde mu nije mesto, ali… među vama nije baš najbolje?

– Nije baš novost, o tome bruji čitav grad, verovatno su te uslikali kada si ulazio. Možda sutra pročitam da si mi novi ljubavnik?

– Šta?

Napravio sam nekakvu glupavu facu jer sam je nasmejao dok je zavodnički grickala keks. Bar je sada daleko od plakanja.

– Ti nisi baš u toku sa dešavanjima?

– Ne nisam, ne pratim visoke krugove, ne čitam žutu štampu.

– Sad si u tome hteo- ne hteo.

– Zašto si ljuta na njega, šta je uradio?

Zastala je na tren, okrenula glavu na stranu i podigla noge na fotelju obuhvatajući ih rukama.

– Prevario me je… dok sam bila trudna, a to mu i nije prvi put.

Zastala je, pogledala me ponovo na ivici suza, samo ovoga puta nisam znao kako da je nasmejem.

– Ne znam zašto ti ovo uopšte i govorim… mora da sam poludela. Hajde idemo da pogledaš sobu.

Ponovo se brzo izvuče i natera me da je pojurim ne bi li je stigao jer me nije čekala. Soba je bila na spratu tipična dečja, prepuna igračaka, bojica, lopti… sa dva kreveta jedan naspram drugog.

– Evo, to je to…

– Tako sam i mislio, neće biti problema, trebace mi dva, eventualno tri dana.

– Možda i neki dan duže… ne znam zašto, prija mi tvoje društvo.

– Drago mi je da je tako… Izgledaš nestvarno Ivana, on je budala…

– Želim da mu vratim milo za drago… može?

– Ja?

– Hajde, ne pravi se klinac.

Priđe i stavi svoje masivne utegnute grudi na mene dok mi je gurala jezik. Trebalo mi je par trenutaka da se prozovem, ali sam je već sledećeg trena otkopčavao. Patalone lako padoše dok je sama skidala bluzu i otrivala crni grudnjak. Zaronio sam po njenim leđima tražeći kopču koja je držala orijaške grudi koje pokuljaše nadole kada sam ih pustio na slobodu. Teške, tamnih zašiljenih vrhova iznad začuđujuće čvrstog stomaka bez parki. Primetila je kako je gledam…

– Lepo je imati ličnog trenera i sve vreme domaćice da se brzo vratiš u formu.

– Lepo je, slažem se…

Uzvratio sam dok sam uvlačio ruku u uske gaćice tražeći vlažni tanki ulaz. Dohvatio sam samo bezdlaku picu koja mi je blago grebala dlan. Nije ni ona zaostajala. Uvukla je ruku unutra i nespretno pokušavala da ga navlači.

– Kada se vraća suprug? Ne bih da ti napravim problem.

– Ne brini, znajući ga, biće odsutan celu noć, ujutru će naći neki debilni izgovor za sve. Noćas će neka druga da ga greje.

Napokon prestade bezuspešne pokušaje unutar farmerica, otkopča me i izvuče napolje. Kratko se poigra jezikom oko već crvene glave povlačeći ga sve do kraja gotovo mi nanoseći bol. Skopao sam je i položio na debeli šareni tepih sa igračkama razbacanim oko nas. Uronio sam joj u međunožje dok se uvijala i grickao debele pune usmine i drhtavi šiljati vrh. Podvriskivala je i gurala mi glavu dublje, dok mi je jezik trpeo oštre dlačice koje su virile kratko iz uredne mačkice.

– Hajde, ulazi, ulazi unutra.

Nije morala da me moli. Uronio sam u prostranu picu koja me lako proguta. Jedva sam je osećao iako nisam „mali“. Shvatam šta je Bukovski u jednoj knjizi hteo da kaže, da je ženin najveći greh ako ima široku picu. Uletao sam koliko god snažno sam mogao, ali izgleda da nije bilo dovoljno. Urlala je „jače“… a ja sam pokušavao da joj udovoljim. Nerazgovetno je mrmljala, vikala dok me nije noktima dohvatila po zadnjici uvlačeći me. Izvukoh se iz njenog stiska proveravajući da li me je posekla po dupetu, okrernuh je i uzeh odpozadi. Malo sam je bolje osećao tako spuštenu do kraja, izdignute zadnjice dok su joj se sise klatile. I dalje je vriskala „jače“ i nakon par prodiranja zadrhta i povuče me dole za njom… dok sam i ja dolazio do kraja istresajući se na njenim leđima. Duboko je disala ne pokušavajući da se podigne i dalje blago njišući zadnjicom. Pljesnuh je, dok sam je brisao gaćicama.

– Stoko jedna te gaćice koštaju više nego tvoja plata.

Govorila je kroz smešak.

– Mislim da ćeš mi oprostiti?

– Bio si dobar, sasvim dobar. poslužićeš ovih dana.

– Samo ovih dana? Pa ne živim negde na Marsu, već samo koliko stanica dalje… a ako ti je muž takav kakav je, rado ću ti praviti društvo kad god poželiš.

– Ha, ha, a to bi ti… da ti ne bude muka?

– Ma ne, evo, dokazaću ti…

Okrenuh je na leđa i protrljah je kitom koja je lagano rasla…

– Hmmm, vidim da će soba biti prekrasna, inspiracije ti neće nedostajati.

Govorila je dok se nameštala ispod mene.

CRTAČ