Otrovnica

Ispred sebe vidim mrak. Coravu sliku sveta. Garavi ostatak dana. Crno. I na njemu nimalo belog, šarenog, uvijenog, previjenog, oklopljenog, uvrnutog, ma kakvog znaka. Da!!! Slika bez znakova stoji ispred mene, a ja gledam u nju kao u beskrajno dug voz, koji prolece nepodnošljivo dugo. I ništa se ne dešava. Da. Taj mrak. To sam ja. A otrov koji mi tece kroz vene je moj. Ja sam otrov. Rekli su mi svi koje poznajem. I da se promenim. I da hocu – ne mogu. I necu. Jer onda ne bih bila živa. A da li sam sada?! A najotrovnija sam za samu sebe. Ipak to je jace od mene. Da živim van margine. Tamo gde niko nece ja odlazim. Tamo gde kukaju ja pevam. I tamo gde drugi umiru ja živim. I kada bih bila žena kao svaka druga – ne bih bila više živa. Zamišljam sebe kako imam svoj posao, ime i prezime, muža i troje dece… A ja nemam ništa od toga. Ipak imam nešto što one nemaju – svoja krila. I moc da letim. Da ostavljam. Da krvarim. Da postojim gde života nema.
– Gospodo, zahvalite Bogu što ste živi!
Otvaram oci. Iz mraka upuštam se u blještavo šarenilo. Ckiljim.
– Gde sam?
– U bolnici, draga moja, oh, pa gde bi ste vi to bili?!
– Tamo gde vi nikada niste, niti cete biti, dragi moj.
– A to je?
– Gore ili dole.
– Kako?
– Zavisi od vas. Šta više volite? Da budete odozgo ili ododzdo?
– Oh, kakva šala. – Nakašljao se. Visok mladi cova u belom mantilu, a na njemu je pisalo dr. Mrkonjic.
– Tako si sladak.
– Ja?! – Zbunio se.
– Da li ste izvukli sav otrov iz mene?
– Mislim da jesam, ako je to ikako moguce.
– Nije. I vi to dobro znate.
Pridigla sam se, a on me je uhvatio pod mišicu da se ne sunovratim u onaj mrak iz koga me je cova teškom mukom izvukao.
Pa šta? Niko ga nije terao. Nisam ja to tražila!!!
– Moram da pišam.
– Stanite, zvacu sestru.
– Ne. Necu. Sama cu.
– Ne možete sami!
– Oh, a ko mi kaže?!
– Pa, rekao sam da ne može.
– E, onda mi vi pomozite.
– Ne mogu. Nije moje…
– …da gledate moju BiiiiP.
– Sram da vas bude!
– Zašto?
– Bezobrazni ste! Posle svega što sam ucinio za vas.
– Ništa ti nisi uciiiniiooo za mene. Baš ništa. Da si me BiiiiP, to bi bilo nešto. Da si me šutnuo i to bi bilo… ali ovako šta, šta, šta si uradio, za Boga miloga? Produžio mi život!!!
– Samo toliko. – Nakašljao se. – Kažete ništa. Pa dobro. Nije to ništa. To je moj posao.
– Prokleti posao!!! Zašto to ne kažeš?
– Zbog etike!
– A, ha! To je ona lekarska zakletva?
– Jeste.
– I vi se lekari zaklinjete da cete pomoci svakome bednome crvu, ljigavom kao ja, da necete ocekivati nikakvu nadoknadu za pruženu lekarsku pomoc?
– Kakvu nadoknadu?
– Lovu ili BiiiiP, zavisi šta vam više odgovara.
– Nemojte da ste bezobrazni!
– I ko je onda ljigavi beli crv?! Ja ili ti?
– Ma slušaj ti! – Stegao mi je vilicu kao da hoce da je otkine, ali slada mu je bila moja gugutka u medunožju, koju on dohvati i nabi mi celu šaku unutra kao da hoce da me pregleda, ali ne … bila je to provokacija, vruca, gruba. Glupa… Mladi cova je vladao situaciojom, ili je bar tako umislio. A u svemu tome meni je bilo sasvim dobro. To je bio moj fah. Iako sam bila slaba, krv mi je bila vrela, zatrovana… prihvatila sam njegov BiiiiP kao da je jedina stvar koja postoji u tom trenutku. Pocela sam da ga lomim, polako uvijajuci zadnjicom, i on ga je umocio u mene, a to je znacilo da je zatrovan i njegov „meda“. Tako je zvao svoje orude muškosti, iako ne previše dugacko da zadovolji moju pohotu. Uranjao ga je u potrazi za onom malom tackom koju sve i da je hteo nije mogao zbog kratkoce svog aparatica da dosegne, ni u snu. Mladi cova se koprcao još nekih pet minuta u nadi da ce pronaci ono što su mnogi tražili, ali bez uspeha… Izbljuvao je svoju doktorsku spermu u belu maramicu, i ne znajuci da je ta papirna maramica moje vlasništvo, te ce i sperma na njoj pripasti meni. To je moj jedini hobi, i niko nije mario za njega. Nisam skupljala salvete, markice i znacke, vec maramice sa spermom svih mojih ljubavnika, ili jebatora, jer nisu baš svi koji su me jebali bili moji ljubavnici. Takvih je bilo malo. I uglavnom su me ostavljali zbog predugacke BiiiiP ili prekratkog BiiiiP. Sve se svodi na jednu istu meru. Ili je po meri ili nije. Trece ne postoji. I nece biti mesta. Dakle, mnogi moji ljubavnici i nisu više medu živima. Pokoj im duši. Koliko sam ih samo sahranila, pardon, ne ja. Bila sam samo jedna figura propratni stater na njihovom pogrebu, a sahranjivale su ih žene, ljubavnice, ili ko zna ko… Ja nisam nikoga.
– Je l’ bilo dobro?
Ne znam zašto me svi posle jebacine pitaju jedno isto. Da li je bilo dobro? Pa naravno da je bilo. Ali pitanje je kome je bilo bolje. On misli da je njemu dosudeno da se koprca u reci zadovoljstva, a žensko je samo tu propratna pojava, bez koje se nije moglo, ali opet svi pitaju kao da im je stalo da li je meni bilo dobro. I jeste bilo. Ali šta se to njih tice?
– Jeste. Ti si najbolji.
Uvek odgovorim isto. Kažem im ono što oni žele da cuju. A da li me oni uopšte slušaju? Ma, ne. On trlja maramicom svog „medu“, jer je to najbitnija stavka u celoj prici, sa njim u naslovnoj ulozi. Ili nije?
– Jebacina, dobra! Je l’ da?
Klimnula sam glavom i to je bilo dovoljno.
– Ovo mora da se ponovi.
Opet klimam glavom. Izlišno je poreci ili reci bilo šta što ce poremetiti njegov monolog. Znam da muški posle seksa najviše od svega vole sebe i naravno malo da se ispricaju sa samim sobom. Što bih ja to onda kvarila? A i nije mi bilo do price.
– Baš se jebeš, je l’ znaš?!
Klim-klim.
– Kako te pre nisam provalio?
Sležem ramenima, i malo se štipkam za obraze, kao sramota me je što se tako dobro BiiiiP, a on me nije našao da umoci svog medu u moju pickicu.
– Pa, da glup ja!
Klim-klim.
– Kako da se ne jebeš tako dobro kad si u najboljim godinama?
Klimam glavom i vec mi dosadilo da cutim. Imam i ja nešto da dodam.
– Kad izadeš zatvori vrata.
– Ok, srce. Uh, kakva jebacina, BiiiiP te!!!

Prica “Otrovnica“ je odlomak iz romana “Vrelo meso“ Milice Blagojevic-Jankovic.

www.milicabj.com