Reka i pecanje

Jutra na reci su mi se uvek činila magično, nestvarno. Miris vode, šume, ceo paket. Lenja reka koja se šunja tiho, dok se dan budi nad pitomom vodom. Svet mi se čini još uvek svež, sa rosom na rukama i paperjem koje golica stopala. Utonu sam u tišninu i pustio se melanholiji trudeći se da osetim svaki delić uživanja u prizoru. Više mi nije ni važno da li će riba da zagrize ili će dan proći u beskonačnom istezanju zavaljen u čarobno udobnoj platnenoj stolici. Već je odmaklo jutro, a na celoj obali reke, gde se obično skuplja pecaroški svet, nije bilo nikoga. Ni na udaljenoj obali nisam razaznavao nikakve pokrete. Potpuni mir ili sam bar mislio da će biti mira. Izronila je iz šumarka, negde iza mene, u punoj “ratnoj” opremi, koju je sa mukom vukla. Poremetila je svu ravnotežu mira svojom bukom. Dovuče se do obale, nekoliko metara dalje od mene, gledajući na reku sa nekim izrazom kao Rodenov “Mislilac”. Izgledala je gotovo smešno, visoka, tanka, crne kose uvučene u ribarski šeši, širokog oboda, načičkan svim mogućim mamcima i ostalim rekvizitima. Preveliki prsluk sa stotinu džepova i duboke čizme, pravljene za ribarenje u brzim vodama. I sve potpuno novo. Krupne i duboke, pomalo umorne oči odavale su zrelu ženu, nekoliko godina stariju od mene. Otvori stolicu na rasklapanje, dok su nam se pogledi sreli i dobih osmeh.

– Ćao

– Ćao. Ti si vidim, već neko vreme ovde.

– Navika.

– Mislila sam i ja da dođem ranije, ali izgleda da više volim da spavam.

– Onda dođi petak uveče, prespavaj pored reke i bićeš savršeno tačna kad god da ustaneš.

Nasmejah se i pokazah mali šator iza mene.

– Uh, da sama zanoćim ovde? Ma nema šanse.

– Prvi put na pecanju izgleda.

– Da, otkud znaš?

Pokazah rukom na njen izgled i dobih onu čednu reakciju “znala sam”.

– Dobro su te odrali za taj ceo komplet opreme, a od svega toga ti gotovo ništa ne treba.

– Znala sam, ali nisam smela da zpitkujem u radnji, mada… imali su i dobru žvaku za prodaju, svaka im čast na tome. Eh, glupo žensko. Ja sam Nevena inače.

– Branislav, drago mi je.

– Takođe.

– Kako to da se žensko interesuje za pecanje? Retkost, prava retkost.

– Morala sam da pobegnem os dvih obaveza i problema. Makar na par sati. Psiholog mi je rekao da moram da se opustim ponekad, a da je odmor kraj reke najdelotvorniji. Prvo sam mislila da nema šanse da se petljam sa svim tim mamcima i koještarijama, ali kurs dekorativne keramike se pokazao kao katastrofa… i tako… evo me ovde.

– Psiholog? Stres? Izgleda da si na nekom jako odgovornom mestu.

– Banka, bankarski konsultant, brokerska služba i sve što ona nosi.

– Uh, shvatam, neću dalje pitati. Naježim se kad se pomene banka.

Dok sam pričao, približila je svoju stolicu do moje.

– Neću ti smetati ako sednem ovde?

– Ma ne, jutros ništa ne grize.

– A ti? Čime se ti baviš?

– Profesor književnosti na filološkom faksu.

– Na faksu? Još si mlad za profesora. Zamišljam ih kao slatke čikice sa naočarima. Ti nemaš više od 30- i neke.

– Baš tako, samo se nekada posreći, pa sa mesta asistenta doskočiš na profesorsko.

– Kako to da si sama na pecanju? Suprug, klinci… dečko… neko… bilo ko?

– Ha, ha, nisam udata, nemam decu. Suviše obaveza da bih sve stigla. Jedva imam vremena da spavam. A ti? U istom sosu kao i ja?

– Tako nešto. Recimo da nije problem u vremenu, nego još nije naišla ona prava.

– Aha, pa dobro, bar žena ima više nego muškaraca, već će neka naići.

– Ha… onda se vrlo dobro kriju da ih ne nađem.

– Hej, ovde je stvarno prelepo, nestvarno. Reka je čudesna.

Opusti se u pogledu na prirodu i utomu joj u naručje opčinjena. Vreme je teklo u opuštenom razgovoru, bez žurbe. Pričala je i smejala se glasno, a ja se čak nisam ni trudio da je zainteresujem. Sve se nekako samo od sebe skockalo. Već je bilo podne i vrućina se uvukla i u vodu i u zemlju. Hlad se pomerio ostavljajući nas na milost suncu. Nevena ustade, protegnu se i dobaci mi jedan đavolski pogled.

– Može li ovde da se kupa, užasno mi je vruće?

– Da se kupa? Naravno da može, mad asam retko viđao kupače, ovo je ribarski raj.

– Baš me briga ionako nema nikoga.

Dok je to govorila već je skidala prsluk i one preširoke ribarske pantalone, sa stotinu džepova. Pokazala je skladno utegnuto telo, toliko bele puti, da sumnjam da je sunce ikada dodirnulo. Još gore je što je imala ispod crni kupaći kostim, koji je stvarao samo veći kontrast. Priđe vodi i pažljivo ugazi unutra.

– Baš je topla. Idealno.

Pomerih štap trapavo da je fiuknuo kroz vazduh.

– Hej, pazi da mene ne upecaš.

– Ha, ha, ha, bio bi to najboji ulov mog života.

Negde na par metara od obale u vodi do pojasa, okrenu se i mahnu mi.

– Hajde unutra, super je, a nije ni duboko, pogledaj.

Nije morala dva puta da me zove. Zbacih brzo odeću i ostadoh u šarenom šorcu sa nekim dečjim motivima na njemu. Slagala je, voda je bila hladna, ali, ko mari. Prišao sam do nje i privio je do sebe. Utisnuo sam poljubac u njene usne, polako. Mogla je jasno da oseti moju izbočinu, koliko je želim. Nasmejala se…

– Šta je to? Neka riba ili…

– Jegulja.

Ljubila me uz smeh i zavlačila ruku ohrabrujući me. Olakšao sam joj tako što sam skinuo šorc i zavrljačio ga negde besciljno prema obali. Nije čekala. Vešto skinu gornji deo, otkrivajući male bele grudi sa zašiljnim vrhovima kao reakcija na hladnu vodu. Uhvatio sam je za kruškoliku zadnjicu, čvrstu, široku dok me je divljački ljubila. Poveo sam je bliže obali i otkrio njenu  urednu sređenu mačkicu, crnu, mokru. Spustih sa na kolena u jezikom pokušah da uđem u nju, tražeći malu vlažnu pukotinu.. Davala se vešto, izvijajući se puštajući me da uradim što sam zamislio. Odgurnu me kada joj je bilo dosta i posegnu za mojom kitom. Zavalih se u plićaku dok je jezikom prelazila celom dužinom, igrajući se mojim jajima, skupljenim kao suvo grožđe od hladne vode. Okorači me i sama me uvede u sebe, mameći sebi uzdah. Ritmično se podizala dok sam se igrao sa njenim sisama grickajući do bola njene bradavice. Samo me je zagrlila jače i šaputa mi da želi još. Kako je dolazila do kraja, bila je sve glasnija dok se nije spustila na mene teško bučno dišući. Znala je da nisam došao do kraja i već nakon par trenutaka se podiže i pogleda me sa smeškom.

– Kako me želiš?

Okrenuo sam je tu u plićaku, na samoj obali i uzeo je odpozadi. Prolazio sam lako u nju, sasvim mokru, držeći neverovatnu zadnjicu kojom je tako uvijala da sam imao problem da je zadržim na sebi. Uska je, suviše za mene i već sam brzo došao do kraja, prosipajući se po njoj. Svalili smo se jedno do drugog tiho se smejući.

– Bio si dobar blesane, sasvim dobar.

Govorila je dok se privijala do mene, stavljajući svoju glavu na moje grudi.

– Nadam se da više nema stresa?

Pogledala me je tim šavolskim očima…

– Ma ne, psiholog je bio u pravu, reka odnese sve nedaće.

I dugo me ljubila…