„Zdravo ste, gospodine Vidić“, nasmešila se.

Nisam imao potrebu da se pretvaram, jer me je njen glas, koji je neočekivano doleteo odozdo, zaista iznenadio. Pogledao sam dole i oči su mi pale na najmanji nagoveštaj dekoltea koji se prikazivao iz tog ugla, pogled koji nikada ranije nisam imao prema njoj.

„Oh, dobar dan gospođo Jelić“, promrmljao sam, odvojivši oči od gornjeg dela njenih grudi i sreo se sa njenim pogledom.

„Imam nekoliko poslova oko kojih mi treba pomoć.. što oko crkve tako i kod kuće“, osmehnula se, a oči su joj blistale na suncu. „Razgovarala sam sa tvojim nadređenim i rekao mi je da izaberem pomoćnike. Ti si srećni dobitnik“, zahihotala se. „Obećavam da te neću terati da radiš bilo šta previše teško, a unutra će ti biti mnogo prijatnije.”

„U redu gospođo“, nasmešio sam se, silazeći niz merdevine.

Nije bilo mnogo izbora; ostani ovde i peci se na ovim merdevinama, ili je prati i uđi unutra gde je svežije. Išao sam iza nje, prateći je prema crkvi. Nisam mogao a da ne gledam njenu guzu kako se migolji ispod suknje, dok je hodala ispred mene. Ponovo su se pojavile one neprikladne misli, koje su postale još neprijatnije kada smo ušli u samu crkvu. Unutra su visoke merdevine stajale iza oltara, odmah ispred velikog krsta visoko na zidu.

„Ovde nema mnogo posla“, tiho je rekla gospođa Jelić. „Samo nekoliko sijalica treba zameniti, a krstu je potrebno brisanje prašine. Većina stvari sa kojima mi treba tvoja pomoć nalaze se u mojoj kući. To bih uradila sama, ali merdevine me plaše. Drago mi je da imam tvoju pomoć, gospodine Vidić.“

„Nema problema gospođo Jelić“, klimnuo sam glavom.

„Molim te, zovi me Valerija, barem dok radiš ovde“, ponovo mi je uputila osmeh. „Znam da je stvar poštovanja, ali ponekad se zbog toga osećam matoro.“

„Razumem“, nasmejao sam se.

„To je dogovor, sve dok i vi koristite moje ime.“

„Dogovoreno“, nasmešila se, rukujući se sa mnom.

Njena ruka je bila tako mekana, a stisak tako nežan, da sam se zapravo malo uzbudio samo što sam je dodirnuo.

„Marko, zar ne?“

„Tako je. Prijatelji me uglavnom zovu Mare.“

„U redu, Mare“, zahihotala se i dalje me držeći za ruku. „Lep nadimak.“ Pustila mi je ruku i prišla podnožju merdevina, uhvativši ih obema rukama. „Držaću ih mirno. Popni se gore i obriši prašinu.“

Brisanje prašine sa velikog krsta bilo je mnogo lakše nego posao napolju, i brzo sam obavio sve, idući od vrha do dole. Naišao sam na malu kolekciju novčića na vrhu krsta i Valerija me je zamolila da ih ostavim na mestu. Kad sam ponovo stigao do nivoa poda, smešila mi se i držala je jedan sjajni bakarni novčić.

„Moj muž ne voli da koristimo reč ‘sujeverje’, što je pretpostavljam razumljivo u njegovom poslu“, nasmeja se ona. „Nazovaćemo to – tradicijom. Svake godine novi novčić.“

„Želite li da ga stavim gore?“ Pitao sam.

„Moja tradicija … Moj posao“, nasmešila se. „Ako nemaš ništa protiv da mi držiš merdevine?“

Ali … nosite suknju? – savesni deo mene je progovorio u mojoj glavi, pre nego što mu je napaljeni tinejdžer u meni rekao da umukne!

„Da, naravno. Držaću ih čvrsto“, kimnuo sam.

Valerija je uzela dubok uzdah i popela se uz lestve, na vrlo ‘damski’ način. Ipak, sa mog položaja ispod nje, bilo je teško ne podići pogled i gledati. Gledajući je bilo je teško zanemariti činjenicu da mi je iz niže perspektive omogućeno da pogledam njenu suknju i vidim nekoliko dodatnih centimetara glatkih preplanulih butina.

Kako je došla nadomak vrha, smestila se na levu nogu, a desnom rukom je posegnula što je više mogla. Njeno desno stopalo je napustilo poprečnu merdevinu, nagnulo se nekoliko centimetara da bi je uravnotežilo i dalo mi je pogled do kraja. Sve do njenih belih gaćica.

Skrenuo sam pogled na vreme da me ne uhvati, ali ne pre nego što se slika registrovala u mom sećanju, i pokrenula početak erekcije. Dok se ona vratila i stala pored mene, moj kurac je bio u polu tvrdom stanju. Vreme je bilo da uključim svoju poker-facu.

Ubrzo nakon toga smo se našli u njenoj kući.

„Auh! Baš je toplo“, zahihotala se. „Ne smeta ti ako skinem džemper?“

Ko sam ja da se svađam? To je bila njena kuća tehnički. Odmahnuo sam glavom i posmatrao je kako pažljivo skida gornji sloj. Kada ga je najzad skinula preko glave, duboko je udahnula, ponovo mi skrenuvši pažnju na svoje grudi, čak i ako je to bio samo letimičan pogled. Ali to nije umanjilo moju erekciju.

Pomerili smo merdevine i brzo sam zamenio nekoliko sijalica kojima je to bilo potrebno. Nije bilo lako sakriti izbočinu u pantalonama od gospođe Jelić, posebno kada sam bio na merdevinama, sa svojim međunožjem na mnogo upadljivijoj i pogodnijoj visini za gledanje. Bilo me je prilično sramota kad sam završio.

„Mislim da je vreme za pauzu“, nasmešila se, sa rukama na bokovima dok je gledala napredak. „Dozvoli mi da ti napravim nešto za jelo.“

Sedeći za stolom u njenoj kuhinji, rukama je sklonila raspuštenu kosu, malo manje oznojenu sada kada smo bili unutra, sa svojih očiju. Gledao sam je kako se šeta unaokolo, napred -nazad, spremajući nešto za jelo. Ranije kada je skinula džemper, bio sam iznenađen, ali previše zauzet da bih uživao u pristupu bez presedana da vidim njen izbor donjeg veša.

Nije mi preostalo ništa drugo nego sedeti i posmatrati lagano drhtanje njezinih čudesno velikih grudi, dok je klackala na niskim potpeticama. Njena bela bluza bila je vrlo prijatna, posebno tamo gde su joj grudi bile smeštene, naprežući dugmad da ih zadrže.

Dok je sa osmehom stavljala veliku čašu mleka na stolić ispred mene, mogao sam pobliže da vidim ta dugmad i jasno razaznam čipku belog grudnjaka kroz tkaninu.

„Pa, razgovaraj sa mnom Mare“, rekla je srećno, mašući nožem kao vešt hirurg, leđima okrenuta meni. „Šta Mare želi da radi sa svojim životom? Upravo si napunio osamnaest, zar ne?“

„Da gospođo“, klimnuo sam glavom.

„Hej!“ nasmejala se mašući nožem. „Gospođa Jelić je dovoljno loša! Gospođo – je gore! Kako se ja zovem?“

„Ah da… Izvinite, Valerija“, nasmešio sam se. „Da, sada imam osamnaest godina i na jesen idem na fakultet. Što se tiče onoga što želim da radim? Nisam baš siguran. Pretpostavljam da se još nisam odlučio.“

Na stolu se kao magijom pojavio tanjir pun malenih sendvičića. Nasmešila se, zauzevši svoje mesto preko puta mene i sklopivši ruke u trenutku tihe zahvale. „Amin. Samo napred Mare. Ti počni da ručkaš.“

„Hvala Valerija.”

Otpila je šolju mleka i sela, prelazeći jezikom po usnama kako bi izbrisala mlečne brkove koji su nastali. To su bili brkovi koji su u mom umu mogli biti napravljeni od jedne drugačije, lepljivije vrste kremaste tečnosti.

„Raduješ se što krećen na fakultet?“ upitala je.

„Da. Nisam baš siguran šta da očekujem, ali dobro“, rekao sam iskreno, žvaćući još jedan sendvič.

Jesam li vam rekao koliko je lako i prirodno bilo pričati sa njom?

Problem je u tome što je sa njom bilo čak i previše lako razgovarati, a kad sam nastavio, istina je sama izašla na videlo – „Pretpostavljam da sam samo nestrpljiv da pobegnem odavde“, rekao sam i odmah požalio.

Njen izraz lica mi je odmah rekao da će pitati zašto, a takođe sam znao da nju ne želim da lažem. Slegnula je ramenima i uzela još jedan gutljaj. Tada je ona otpočela svoju kratku životnu priču.

KRAJ 2. Dela