Vukica

Bila je to niska, mršava devojka koja se pojavila u mom razredu,
negde pred kraj moje četvrte godine srednje škole. Novodoseljena negde
iz provincije, sa pomalo izgubljenim pogledom i stavom koji je govorio
koliko je nesigurna. Moja razredna, stara, užasno ružna žena, ali
odmerena, blagih reči, i gospodskog držanja, mahnu joj rukom da
pronađe sebi mesto. Nesigurnim korakom prođe do samog kraja učionice i
sede u poslednju klupu do moje u red do vrata.
– Ćao, ja sam Vlada.
Šapnuh i nasmeših se.
– Ćao, ja sam Vukica.
Otkrila je redove pravilnih zuba, iza mekanih punih usnama.
Okruglasto lice na kojem zelene oči ispod dugih, dugih trepavica odmah
privuku pogled. Kratka crna kosa, besprekorno je bila očešljana,
prebačena sa jedne strane iza uha. Privukla me je odmah, nešto u
njenom držanju, nešto u njenim odsečnim pokretima, nešto što je bilo
nešto novo u inače ustaljenom životu srednjoškolca. Jedva sam čekao
odmor, ali čim je zvonilo izgubih je u onoj gunguli i stisci. Pronašao
sam je nešto kasnije, kod ulaza u školsko dvorište.

– Hej, mogu li da ti se pridružim, da ne budeš sama?
– Naravno. Hvala ti, nikoga ne poznajem, osećam se kao peti točak ovde.
– Ma to je samo glupost prvog dana. Mogu da zamislim kako se osećaš.
– Ne baš najbolje.
– Novi grad, nova škola, nova lica… sasvim normalno.
– Ovo je treći grad za dve godine u koji sam se doselila.
– Šta?!
– Da treći.
– Da ti ćale nije vojno lice, nisam čuo da se neko seli toliko za tako
kratko vreme sem vojne službe.
– Nije. Ali je dovoljno bogat da mi uništava život, seljakanjem. Ali
neće to moći dugo još.
– Zašto? Šta to radi?
– Zbog mog problematičnog ponašanja.
– Ha, ha, ma daj, kakvo problematično ponašanje, ti mi pre ličiš na
nekog štrebera, predsednika odeljenja.
– Čućeš uskoro, ne brini.
– Ih bre, šta ćeš da uradiš, da opljačkoaš menjačnicu ili trafiku.
Nemoj me zavitlavati.
– Ni najmanje, videćeš i sam.
– Šta radiš posle škole? Mogu da ti budem vodič kroz novi grad.
– Ma nemoj gubiti vreme sa mnom, nisam ja za nikoga. Neću biti ovde
toliko dugo da upoznam grad bolje.
– Nema veze, ako želiš tu sam. makar da pobegneš od kuće na par sati.
Izdiktirala mi je broj i ja moj njoj.
– Veruj mi… kuća je najmanje što mi je na pameti. Još malo i moći ću da odem.
– Izgleda da su matorci teški smor?
– Samo on, mama je pobegla odavno od njega. Ona je pametna, ja sam
glupava. To je njegov epitet za mene „ona glupava“.
– Žao mi je što to čujem.
Zapravo, ja sam bio glupav, postavio sam pitanja koja su uradila
upravo suprotno od onoga što sam ja hteo. Vukica se pozdravi i ode,
više se nije pojavila na časovima tog dana. Pokušavao sam da je
pozovem cele nedelje, ali je uvek nalazila neke čudne razloge da se ne
vidimo, a i u školi je više volela da bude sama. Što me je više
izbegavala, ja sam više želeo da joj budem bliži. Hvatao sam sebe da
ponekad samo zurim u nju, nem za čas i sve oko mene.
Prošle su već tri nedelje i polako sam se vraćao uobičajenoj rutini.
Gluvarenje sa dripcima iz kraja, beskrajne pijanke i mamurluci. Vukica
je ostala neko ko bi mi uvek doneo osmeh na lice, ali sem običnih,
bezličnih „ćao“ i njegovih dodataka, ništa se više nije događalo.
Bila je subota i žurka za 18-i rođendan kod ortaka. Pijanka ekstra,
raskalašna ženskadija koju smo lako napijali i žestoki petinzi po
ćoškovima stana. Taman sam zavlačio ruku pod majicu nekog pijanog
gabora, kad ulete jedan od društva prilično zajapuren i pozva prstom
muški svet u blizini.
– Ludilo, ljudi, ludilo! Neviđeno.
– Hajde bre gmazu, pričaj šta se dešava, nemoj mi sereš tu, ostavio
sam jedno dupe tamo, hoćeš da mi se ohladi?
– Vukica čoveče. Vukica!
– Ona nova mala. Onaj mrgud?
– Baš ta. Eno je tamo u prolazu za Radničko naselje, trpa je ko stigne.
– Ajde ne kenjaj opet nesrećo!
– Ma ostani ovde ako nećeš da se omastiš kretenu, posisala me ko
usisivač. Ja odoh po još, a vi ako nećete možete i da ostanete ako ste
budale.
Nekoliko njih je odmah izašlo, a neki su se vratili pijanim
pratiljama na žurci. Ja nisam mogao da se dozovem u prvi mah. Bilo mi
je sasvim sumanuto to što čujem i bio sam blizu da glasnika iznogetam
zbog laži, ali sam i ja uredno krenuo sa njih 7-8 da proverim priču u
koju nisam želeo da verujem. Do navodnog mesta okršaja bilo je samo
4-5 minuta i svi smo užurbano koračali, polako prelazeći u trčanje.
Hvatanje pozicija, šta li. Dok smo zadihani prilazili začusmo glasove
i smeh. U polumraku, osvetljenom samo po kojom uličnom svetiljkom,
nečiji mobilni blesnu jarkim belim svetlom.
– Moram to da snimim čoveče.
Iza ugla videsmo nekog nepoznatog momka kako stojeći prikucava
Vukicu, koja se držala za zid išaran grafitima pognuta što je više
mogla. Na sebi je imala samo ružičastu majicu, dok su joj farmerice i
gaćice bile bačene kraj njih. Slobodne grudi koje su se tresle u
tankoj tkanini, drpao je jedan debeljuškasti klipan koji je
nestrpljivo čekao svoj red.
– Jebote, istina je!
Provali neko iz grupe dok smo se približavali. Na tren zastadoše u
radnji kada su nas videli, ali već sledećeg trena Vukica uze alatku
onog mamlaza što je pipkao koja joj se klatila kraj lica i spretno je
obradi jezikom. Krenula je kanonada glupavih komentara, otkopčavanja
kaiševa i skudanje gomile koja je stigla. Upali se još jedan mobilni.
Vukica se okrenu kad vide šta se dešava i i povika.
– Snimaj, snimaj sve!
Upali se još jedan, dok se momak koji je žestoko kresao prosipao po
njenim leđima. Kad je završio, uspravila se dok je pokušavala da vidi
da li joj je uprskao majicu pozadi. A tada se čitava gomila zaletela,
kao kada se oslobodi mesto u gradskom prevozu.
– Šta je bilo pederčine, ko vas je zvao?
– ‘Ajde droljice nemoj da se femkaš.
Priđe joj jedan razbacani i pritera uza zid držeći je za ramena.
– Hej bre stoko, pusti me!
Vukica se otimala, ali sa ne previše žara, više se prenemažući nego
što je stvarno htela da se otrgne iz njegovog stiska.
– Hajde fukso, sisaj ga!
Povuče je divljački dole.
– Neću tako!
Vukica ustade, sada već besna.
– Stanite u red, kako mislite da svi svršite. Neću da budem ovde celu
noć, moram kući još malo.
– Pazi je molim te, mora da ide kući!
Klekla je na gomilu farmerica koje su skinuli dripci sa isukanim
patkama oko nje i vitlali njima grohotom se smejući.
– Ti da snimis kako treba, nemoj da se nevidi lice.
Dobacila je jednom koji joj se uneo sa mobilnim koji je snimao u facu.
– Da postavim na internet ako treba?
– Obavezno.
Bila je vrlo brza, pokušavala je da usluži sve oko nje dok je jedan
od ortaka zasao iza nje i pokušavao da je navuče na sebe.
– Ne može tako, čekaj malo, lezi na leđa…
Davala je instrukcije, dok se bilmez sa smeškom od uveta do uveta
postavljao što je najbolje mogao da je dohvati. Spretno je navuče na
nabreklu kitu, dok se ona meškoljila, pokušavajući da ga celog
obuhvati. Jedan po jedan su je smenjivali i ponovo vraćali, dok je ona
sve spremno prihvatala. Prskali su je sa svih strana, ulipana i
lepljiva, ali nije prestajala. Neko joj na kraju smače majicu, šarenu
od semena po njoj i oslobodi joj male, ali čvrste prelepe grudi.
Poskakivala je, ponekad uzdahnula, ali nijednom nije rekla da ne može
ili neće više.
– Daj da te kresnemo u bulju!
Dobaci onaj debeljko dok je sam sebe zabavljao čekajući da je opet uzme.
– Nema toga, neću.
Uzvratila mu je, dok je obrađivala neko iz društva po ko zna koji put.
– Pazi fuksu „nema toga“. Da ti zavalim par šamara ima i u uvo da te napunim.
Sad je već bilo dosta, okrenuo sam se i otišao dok se gomila i dalje
vitlala oko nje. Bilo mi je muka. Toliko da nisam dolazio u školu par
dana. Nisam želeo da se sretnem sa njom. Ne bih ni mogao, jer kad sam
se napokon pojavio saznao sam da od onda ni ona nije dolazila. Šta
više, dolazio je neki stariji čovek i uzeo ispisnicu, opet su se
selili. Snimci one noći su već odavno kružili net-om. Brujao je čitav
grad o tome, čak se i na TV-u govorkalo o propaloj omladinii svemu što
se dešava u društvu. Mislim da ih je svaki muškarac, a i dobar deo
devojaka imalo na telefonima ili računarima. Devojke da osmotre sa čim
je muški svet raspolagao. Video sam i ja snimke. Čak i sebe u jednom
kadru negde u pozadini. Video sam i još par snimaka sa istim akterima,
šta se dešavalo sledećih dana i svaki put bi mi se okrenuo želudac,
ali nisam mogao da prestanem da je gledam i nisam mogao da ne želim da
je ponovo vidim kako stoji ispred mene, kao onog prvog dana u
dvorištu.
Kraj školske je došao brzo i svo vreme ovog sveta mi se spustilo u
ruke. Gluvarenje i pijanke, basket i bazen, sve je bilo svakodnevica.
Tog dana sam krenuo na basket, prolazio pored lenjih prolaznika i
ugledao poznatu siluetu. Video sam je kako je dugačkim brzim korakom,
begunca, išla ka autobuskoj stanici sa velikim crvenim rancem na
leđima.
– Hej, Vukice!
Dovikuo sam joj preko ulice. Samo je skrenula pogled i ubrzala.
Sustigao sam je lako i dodirnuo po ramenu.
– Hej, sačekaj.
– Skloni se od mene!
Okrenula se besno sa suznim očima.
– Neću ti ništa, izvini. Znam da odlaziš, samo sam hteo da se pozdravimo.
– Nemaš zašto da se pozdravljaš sa mnom. Biću ti samo još jedna koju
si kresnuo!
– Ali ja te…
Samo sam ućutao, a i šta bih joj rekao.
– Sve ono si uradila zbog ćaleta, je li tako?
– Sada krelac ima dovoljno materijala da se zabavlja videla sam snimak na netu.
– Kuda ćeš sada?
– Idem kod mame, pronašla sam je. Imam 18 godina, ne može mi sada
ništa. Ima snimke neće moći da kaže da mu nedostajem. ko zna, možda mu
pošaljem i poneku fotografiju sličnog sadržaja za neki praznik, da se
ne oseti usamljenim.
Sa užasnim besom na licu, nabaci ranac malo bolje na leđa, napravi
korak-dva unazad i dok je odlazila, tiho reče „ćao“. Bio sam nem, samo
sa joj mahnuo dok je ona ista mučnina ponovo dolazila da me potseti
koliko sam želeo da je kraj mene.
Snimke sam istog dana izbrisao sa računara.

CRTAČ